ПИП 2016: РЕВИЗОР ЗА ЈУГОИСТОК - Критика паланачке свести

Сатира, фарса, гротеска, елементи водвиљског – све то нашло се у представи „Ревизор за југоисток“ Шабачког позоришта приказаној треће фестивалске вечери.

Када је реч о жанровској одређености, редитељ је сматра гротеском, а могло би се и рећи да је представа рађена у „ибијевском стилу“, ако тако нешто постоји. По тексту Светислава Басаре, у режији (’ајд и ја да напишем тај атрибут) младог редитеља Марка Торлаковића, представа „Ревизор за југоисток“ има свој предложак у „старијем брату“, оном Гогољевом Ревизору. Али, само предложак.

Ревизор је Гогољев, руски, односно светски, све остало је наше. Антон Антонович је наш Карагаћа, а Карагаћа је као информатичко програмирање - Антон Антонович 1.2, како луцидно рече носилац главне улоге Владимир Милојевић. Заправо, ако су, по признању самог Чехова, сви руски мајстори приче изашли из Гогољевог „Шињела“, Басара је изашао из Гогољевог „Ревизора“.

Међутим, у мери у којој Србија није Русија, нити је 21. век 19. век, у тој мери Басара није Гогољ. Док је основни проблем Антоновича да прикрије корупцију, српски Карагаћа треба да прикрије и корупцију, и проневере пара, и прелетање из странке у странку, и изнајмљивање болнице ветеринарима за штројење свиња и… шта све не. (Да не набрајам, укључите телевизор све то имате у вестима. Само, тамо ће вам „ови“ рећи да су то радили „они“, а заправо радили су и једни и други, само што „ови“ имају моћ, а „они“ су своје издували, ако су издували.)

Ова представа разобличава моћне. Чекајући ревизора за југоисток Европе, а све зарад уласка нас самих у тај „елдорадо“, у ЕУ, у паничном страху од стварнога стања, актери прихватају све, дајући и оно што се од њих не тражи. Али, авај, погрешним ревизорима, неким преварантима. Плаутовска замена личности, али само у назнаци. Прави европски ревизор се не појављује. (Так’и смо ми – прво не дамо Косово, а после нам узму и Метохију. Ал шта’ш.)

Но, уозбиљимо се. Ако политичко позориште дозвољава озбиљан приступ. Јер политички живот је забрињавајуће озбиљан да му позориште дође као чиста релаксација. Чак и са оваквом представом, која није „лепа“ ни за очи, ни за уши, ни за друга чула, (речи глумице Анете Томашевић) јер до сржи врши вивисекцију друштва. Нашег, наравно. (Детаљна анализа би захтевала много више простора, а то не допушта хроничарска белешка.)

За разлику од претходних представа на фестивалу, у овој представи сценографија и костимографија имају врло значајну улогу. Основна поставка сценографа је бодљикава жица у којој се игра већи део представе и у којој актери остају затворени на крају. (Е сад, бодљикава жица може да асоцира на многе ствари, изаберите сами.) Костими су примерени основној идеји, али и сценском покрету. Од садистичко-мазохистичког стила облачења, до гламура „звезди гранда“, од стила старлета као националних јунакиња, до обичних мајица где на једној пише OPOZI (латиницом), а на другој ЦИЈА (ћирилицом), па кад се споји добије се слика данашње опозиције итд.

У расправи после приказивања, редитељ Торлаковић је истакао да га је за рад на представи мотивисало стање у политичком животи земље, где је евидентан груби расцеп између „националистичких фанатика“ и „еврофанатика“. Али – људи су исти. Карагаћа је 25 година на власти, само мења странке. (Божемепрости, однекуд ми много познато, чак и то како дојучерашњи националистички фанатици постају најзагриженији европејци, само што не почну још и да је зову ЕУропа.) Заштоовакав наслов? Паланачки дух, или ако хоћете свест, онај о коме је тако бриљантно писао Радомир Константиновић и кога би се сада радо одрекли неки „високоумни и надобудни српски интелектуалци“, није „ни из белу, ни из криву паланку“. Тај дух обитава и насред Теразија, а о Тргу Николе Пашића и Пионирском парку да не говоримо. (Ако ми не верујете, погледајте само два минута преноса било које скупштине.)

У представи су играли, уз већ поменуте Владимира Милојевића и Анете Томашевић још Слободан Петрановић, Деана Костић, Синиша Максимовић, Милош Војновић, Боривоје Божанић, Драгана Радојевић, Страхиња Баровић, Никола Брековић, Марко Ивановић, Кристина Пајкић и Павле Николић. Рецимо још да је Шабачко позориште учествовало на свих пет досадашњих фестивала, а овом извођењу присуствовао је, поред редитеља, и директор позоришта Зоран Карајић. Лепо!

Часлав Васиљевић

* Аутор је професор књижевности у пензији и дугогодишњи новинар

Алексиначке вести