Прва ревија народних ношњи

Имали су њихови власници чиме да се похвале на овој ревији, а осим народне ношње публика је могла да погледа накит из истог периода. Ревија је одржана захваљујући креативним младим људима који себе сматрају чуварима српске традиције. Они су из различитих градова али их је повезала иста идеја, а то су  Добри Миланов из Босилеграда, Марко Вељковић из Лесковца, Милош Денић из Прокупља, Ана Ћирић из Пирота, Милан Ристић из Сврљига и Марјан Здравковић из Ниша. Ревију су подржали Град Ниш, Нишавски округ и Канцеларија за младе Града Ниша. Ревији је присуствовала и Јелена Трифуновић председница општине Сврљиг.

„Намера је била да презентујемо традиционалну народну ношњу југоисточне Србије и да пре свега млађем нараштају покажемо да то још постоји. Фокусирали смо се на 19. и почетак 20. века, а публика је имала прилику да види све саме оригинале. То су модели које смо извукли из ормара наших баба и деда и што се сачувало до данашњих дана“, објашњава Марјан Здравковић председник и уметнички директор АНИП “Мозаик”. 

Поред народне ношње на ревији су представљени и експонати накита из истог периода.

„На ревији је публика видела реплике накита јер се до оригинала тешко долази јер власници таквог накита не желе оригинале да излажу због његове вредности“, каже Марјан Здравковић.

Најстарија народна ношња која је приказана на ревији је из околине Лесковца и датира с почетка 19. века, док је најстарији накит са простора Пирота и Сврљига.

Ревији је присуствовала и   Јелена Трифуновић председница општине Сврљиг.

„Народни посланик Милија Милетић и ја често у разним прликама носимо народну ношњу из нашег краја, као вид подршке очувању традиције и етнолошких вредности. Допала ми се ова идеја и дошла сам како бих пружила подршку свима, не само сврљишким, народним ствараоцима и чуварима културног наслеђа“, истакла је Јелена Трифуновић.

Шајкаче, антерије, зубуни, тканице, чакшире, доламе, џемадани, јелеци, либаде, фистани, шалваре, чарапе и опанци, обележја су времена прошлих. Данас су углавном део фолклорних игара и наступа. Али и фолклораши имају великих проблема да дођу до оригиналних делова или комплета народне ношње, а разлог лежи и у томе што нико више не жели да се бави израдом традиционалне ношње.

„Старих занатлија, везиља, плетиља, ткаља има све мање а интересовање је младих је минимално јер још нису препознали то као нешто исплативо и као извор зараде“, истиче Јелана Трифуновић. 

Сваку област коју су настањивали Срби кроз историју, карактерисала је посебна народна ношња. По начину одевања препознавало се којој етничкој заједници припада, који статус ужива у друштву и из ког краја потиче. Историјски, народна ношња је имала вишеструка значења у животу народа, речено је на ревији у Официрском дому.

Идеја организатора је да, на два месеца, ревију ношњи и накита организује у неком од округа југоисточне Србије. Следећа ће бити у Пироту, након тога следи Сврљиг, Прокупље, Босилеград и Лесковац.