Osvrt: Ko radi, ne boji se gladi!

Radnici, seljaci, poštena inteligencija, udarnici, junaci socijalističkog rada, čuveni Alija Sirotanović, na takvim uzorima počivala je najbolje uređena država na svetu. Makar se tako govorilo, onda. Doduše, Alija Sirotanović je umro u bedi i potpuno zaboravljen. No to je samo normalan sled kada postoji raskorak između teorije i prakse. To jest, između onoga što se govori i onoga kako je stvarno. A kod nas takvo razmimoilaženje večita je pojava.

Nije malo građana ni danas, pogotovu onih nešto starijih, koji se tog socijalizma sećaju s nostalgijom. Kao, bilo je mnogo dobro. Lepo se živelo. Svi bili zaposleni, plate redovne, gradilo se... A nije bilo baš sve tako idilično. I tada je bilo nezaposlenih. Samo što se ondašnja vlast dosetila pa otvorila granice. I narod pojurio iz socijalističkog raja na mrski kapitalistički Zapad. Posle s tog Zapada potekle devize. I krenulo je da se živi nešto bolje. Potom su nemilice uzimani krediti. I tako do danas.

Istina, lepo je bilo u odnosu na ondašnji Istok. Poneseš stare farmerice, vegetu ili žvakaće gume u Bugarsku, Rumuniju ili Sovjetski Savez, i tamo si car. Gledali smo na školovane ljude, vaspitane, načitane, kao niža bića. Sve dok se iz socijalizma nije prešlo na tranziciju, privatizaciju, reforme, jednom rečju – demokratiju. Išli smo napred. Ne baš napredno društvo, ali stigosmo i u dvadest prvi vek. Premda je standard ispod onoga iz 1989. Ipak, neko vreme u demokratiji još smo bili ispred pomenutih Rusa, Poljaka, Rumuna, Bugara... Za jednu „crvenu“ moglo se od „turista“ iz ovih zemalja kupiti mnoštvo stvari. Bugari su kopali srpske kukuruze za deset nemačkih maraka. Rumuni su za istu sumu nadničili kod srpskih dunđera na vlaškim kućerinama. Finansiranih i dalje parama s trulog Zapada!

I tako, napred u nove radne pobede. Brže, jače, bolje. Do današnjih dana. Mnoge su se vlasti promenile u Srbiji u proteklim decenijama. Mnogo je vode proteklo ovdašnjim rekama i potocima za to vreme. Što se ne bi smenile i vlasti? Mada neke figure gledamo ne godinama, već decenijama. Osim politike, ništa drugo ne znaju da rade. Međutim, to ne igra nikakvu ulogu. Samo neka je dobro, uspešno, sve bolje i bolje.

Neki vide boljitak, drugi baš i ne. Razumljivo. Ne može se sve opaziti očima i ušima. Uostalom svako za sebe misli da je pametan, a svoj mozak nije ugledao. Nije ga mogao videti. Tako isto i s napretkom. Jednostavno treba verovati da je dobro, da je sve bolje, a tek kako će biti, ne pitaj. Štampa piše da napredujemo. Televizija saopštava takve vesti. Svaki dan napredujemo. U svakom pogledu. Sve više! Otvaraju se železničke stanice, fabrike, grade auto-putevi... Postojeći se održavaju. Delimično. Kao i postojeći putevi nižeg ranga. Čak i oni koje su Rimljani sagradili. Toliko držimo do tradicije. I ne samo da su sačuvane te antičke magistrale, nego su i putevi iz kasnijih perioda dobili patinu antike. Izgledaju približno isto!

I sve tako napred u svetlu budućnost stigosmo do četvrtog mesta u Evropi. Po standardu, naravno. Od nas u Evropi niži standard imaju samo Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina. Ostale ispred sebe gledamo s visine. Kao Crnogorac atletičar koji je bio daleko zaostao za drugim trkačima. Ali komentator to objašnjava tako što je đetić skupio sve trkače i poćerao ih pred sobom! Ako u Evropi ima malo gorih od nas, u Africi ih je mnogo više. Čak jedanaest afričkih država imaju niže plate od onih u Srbiji. Ima i boljih. Nije da nije. Dvadeset i jedna afrička ekonomija zaposlenima isplaćuje veće plate nego što ih dobijaju srpski građani. Čad, Zimbabve, Sudan, Džibuti, Namibija, Bocvana...

Dakle, ima boljih, ali ima i niže plasiranih od nas. Ove činjenice mogu samo da raduju. Poznato je da naš narod rado odlazi na „privremeni“ rad u inostranstvo. Nekada se mahom odlazilo u zapadnoevropske države, Ameriku, Kanadu, Australiju. Nešto kasnije naši gastarbajteri se nisu libili ni od posla u Rusiji, Kazahstanu, Rumuniji, Poljskoj, Slovačkoj! Kako se vreme izmenilo! Evo šanse za zaposlenje i na afričkom kontinentu. Zašto da naš narod ne zaradi svoj hleb nasušni u Namibiji, Čadu ili Sudanu? Verujem da bi belac u crnoj Africi i te kako bio dobro plaćen za svoj rad. Samo bi morali da menjamo neke uvrežene filozofske misli. Nekada smo govorili: radim kao crnac! Vreme socijalizma. Potom, radim kao crnac i toliko me i plaćaju! Danas možemo reći: radim kao crnac, ali sam manje plaćen od crnca u Džibutiju!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti