Rudari bez rudnika više od četvrt veka

Iako je odmah naredne godine, 1990, rudnik zatvoren, rudarska kolonija i dalje postoji. U njoj su porodice penzionisanih rudara i onih koji rade u rudnicima "Soko" i "Rembas".

Potomci najstarijih rudara Aleksinačkog Rudnika žive i danas u naselju podignutom uz samu kapiju nekadašnjeg rudnika mrkog uglja. Hiljadu i trista duša ovde je kao jedna, iako kažu potiču iz mešovitih porodica, različite vere i nacionalnosti.

"Živimo nekako, malo se posvađamo, malo živimo, šta ćeš, pomažemo jedni drugima", kaže rudar u penziji Vidojko Denčev.

Slovenac Albin Zemljak, koji je već 10 godina u penziji, kaže da bi naselje oživelo kada bi rudnik proradio.

"Mi se dobro slažemo, sve nacionalnosti. Niko ne gleda ovde ko je i šta je, važno je da je čovek", kaže Zemljak.

Za 26 godina, koliko rudnik ne radi, ovde u naselju se mnogo toga promenilo. Zatvoreni su Dom kulture, bioskop i samački hotel. Ambulanta sada radi dva puta nedeljno, a prošle godine je iz naselja otišao i matičar. Ono što ohrabruje, međutim, jeste da u naselju još uvek rade vrtić i škola.

U kući rudara Joceva, pre mesec i po rodio se Vuk. On je sada najmlađi žitelj Aleksinačkog Rudnika. Otac Dejan je treća generacija rudara. Radi kao jamski vozač u rudniku "Soko".

"Od Aleksinca idemo sat i petnaest minuta autobusom do Čitluka. Od kuće smo svaki dan po 12 sati odsutni", kaže Dejan Jocev.

Poslu se ovde u naselju mnogi nadaju. Fabrički pogon ili okno, ako rudnik ponovo proradi, oživeli bi, kažu, ovaj kraj.

"Nema ovde bogataša ili ljudi koji imaju neko imanje pa mogu da rade, toga ovde nema, ovde su svi rudari i proleteri. Koliko smo skromni vidi se po nama, vidi se po onome šta nosimo, jedemo, i šta vozimo, i gde letujemo", kaže rudar Ljubiša Stanojević.

Svakodnevno na posao odavde idu 272 rudara Aleksinačkog Rudnika. Neki do Sokobanje, drugi u Resavicu, a od Nove godine putovaće i do Lubnice kod Zaječara.

Dragana Sotirovski