Ulica jedini dom: Srbi žive u Vagonima, šleperima, prikolicama...

Ne zna se tačno koliko beskućnika ima u Srbiji, a brojke kojima se barata kažu da ih je između 1.000 i 30.000. Izvesno je da je broj onih koji doslovce žive na ulici povelik, a prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva bilo ih je 1.000, od čega više od polovine na beogradskom asfaltu. Pošto je od početka krize u bivšoj Jugoslaviju, ratova u našem okruženju, bombardovanja, nezaposlenosti, otpuštanja… sve više nevoljnika, neke nevladine organizacije tvrde da je na ulicama mnogo onih koji danas nemaju ništa i nikoga. Beskućnici su postali ne samo oni koje je ekonomska kriza dovela ispod ruba egzistencije već i stari koji nemaju para za dom, a o njima nema ko da brine. Stare i bolesne čak i njihova deca dovoze i ostavljaju na ulici ili na pragu socijalnih ustanova koje bi trebalo da im pruže pomoć. Ljudima ulice i beznađa pridružila su se i deca, o čijem broju se takođe samo nagađa. Među beskućnicima ima i intelektualaca, ostarelih glumaca, slikara, profesora...

Centri za socijalni rad registrovali su prošle godine 44,3 posto beskućnika više nego godinu dana pre toga – njih 290. Ali, to je samo kap u moru jer se procenjuje da ima možda i 30.000, kao i još oko 800.000 onih koji žive u nehigijenskim naseljima. Po izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, od onih registrovanih, 61,2 odsto obratilo se za neku pomoć.

– Problem je u tome što centri malo toga mogu uraditi za te ljude jer su glavne poluge rešavanja problema prepuštene lokalnim samoupravama i zavise od njihove dobre volje i novca kojim raspolažu. Centri tim ljudima daju jednokratnu novčanu pomoć ili im obezbede privremeni smeštaj, ali ne mogu trajnije da ih zbrinu – objasnila je Lidija Kozarčanin iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Centri su lane 27 beskućnika stavili pod privremeno starateljstvo, devet pod trajno, a za 18 je izrečena mera nadzora nad vršenjem roditeljskog prava. Šestoro je pobeglo na ulice zbog nasilja u porodici. Tri puta češće su beskućnici muškarci nego žene, mada je među zbrinutima bilo i šestoro dece. Poseban problem za beskućnike nastaje tokom zime. Naime, mnogi beskućnici leti dolaze da prose u gradovima, a kada zahladi, nemaju gde da se sklone.

Po analizi organizacije „Hausing centar”, prosečan beskućnik u našoj zemlji je muškarac, star 51do 65 godina, koji nikada nije bio u braku, s najviše osam razreda škole, nezaposlen više od pet godina, sa zdravstvenim, najčešće mentalnim problemima. U prihvatilišta za beskućnike, pak, odlaze školovaniji, razvedeni, bez bliže rodbine i skloni alkoholu. Po rečima koordinatorke istraživanja Milene Timotijević, prosečan beskućnik nema decu, rođake ili prijatelje koji bi mu pomogli, nema ni vanbračnog partnera.

– Svaki treći korisnik prihvatilišta lečio se u psihijatrijskoj bolnici – rekla je Milena Timotijević. – Na naše pitanje šta može učiniti da bi sebi pomogao, odgovara da ne zna ili da ne može ništa sam. Iznenađujuće to što više od polovine beskućnika i dalje pokazuje entuzijazam da učestvuje u političkim izborima, što nije specifično za tu populaciju, ali je moguće povezati s predizbornim obećanjima i očekivanjima da pomoć stigne od države. Najviše konkretnih očekivanja imaju stanovnici romskih naselja.

Centar za unapređenje socijalnog stanovanja socijalno ugroženih grupa „Hausing centra” utvrdio je da u Srbiji živi između 800.000 i 900.000 onih koji su u riziku da postanu beskućnici, što je otprilike isto onoliko koliko se procenjuje da ima građana koji danas žive ispod linije siromaštva.

Vagoni, šleperi, prikolice

Po podacima iz poslednjeg popisa stanovništva, 7.635 prostorija u Srbiji bilo je nastanjeno iz nužde. Pod tom kvalifikacijom podrazumevaju se napuštene stare kuće, vagoni, šleperi, prikolice i vojnički šatori u kojima su registrovani neki stanari. U nekima je živela po jedna osoba, a u nekima cele porodice.