Путопис: Село без блата и домаћих животиња

Случајно или не, дошли смо до центра села и поставили себи питање. Да ли је ово село или мала Швајцарска?

Све улице су асфалтиране, наравно, не самодоприносом или политичком добром вољом. Куће, која од које, лепше. Дворишта поплочана бетонским плочама, а ограде прелепе, раскошне.

Нигде блата, нигде смрада од свиња и кокошака, а о крупној стоци и да не говоримо. За балегу нису ни чули, а камо ли видели у селу.

Село Љубичевац чини, у главном, старо влашко становништво али на изненађење новинара, има ту и доста Власотинчана. Они су овде дошли као дунђери, да граде богатим Власима куће али су им се засвиђале и младе Влајне, нарочито, њихове паре, па нису хтели да се” врну дома и копају паприку“.

Овде паре падају с неба, углавном, данског и шведског и јужњацу ту лепо живе.

На крају села се налази камп са шаторима и камп приколицама, где често свраћају Немци, јер они воле Дунав сматрајући га њиховом реком. Кажу, да је срећа, када се види брод на Дунаву. Наша екипа је имала ту прилику и усликала га је.

Све у свему, Љубичевац је прелепо село, нешто због Дунава, а нешто због пара.

Погледајте репортажу: