Putopis: Selo bez blata i domaćih životinja

Slučajno ili ne, došli smo do centra sela i postavili sebi pitanje. Da li je ovo selo ili mala Švajcarska?

Sve ulice su asfaltirane, naravno, ne samodoprinosom ili političkom dobrom voljom. Kuće, koja od koje, lepše. Dvorišta popločana betonskim pločama, a ograde prelepe, raskošne.

Nigde blata, nigde smrada od svinja i kokošaka, a o krupnoj stoci i da ne govorimo. Za balegu nisu ni čuli, a kamo li videli u selu.

Selo Ljubičevac čini, u glavnom, staro vlaško stanovništvo ali na iznenađenje novinara, ima tu i dosta Vlasotinčana. Oni su ovde došli kao dunđeri, da grade bogatim Vlasima kuće ali su im se zasviđale i mlade Vlajne, naročito, njihove pare, pa nisu hteli da se” vrnu doma i kopaju papriku“.

Ovde pare padaju s neba, uglavnom, danskog i švedskog i južnjacu tu lepo žive.

Na kraju sela se nalazi kamp sa šatorima i kamp prikolicama, gde često svraćaju Nemci, jer oni vole Dunav smatrajući ga njihovom rekom. Kažu, da je sreća, kada se vidi brod na Dunavu. Naša ekipa je imala tu priliku i uslikala ga je.

Sve u svemu, Ljubičevac je prelepo selo, nešto zbog Dunava, a nešto zbog para.

Pogledajte reportažu: