Највеће плате у јавном сектору

Зараде у Србији мале, а невоља велика

За многе незапослене и нето просечна зарада од 31.291 динар исплаћена у 11 месеци прошле године изгледа, вероватно, као далеки сан. То је, истина, просек који, обично, скрива нешто малобројније горње, али и много чешће и доње аритметичке шпицеве.

Проблем је, међутим, што се за веће плате, чак и са просеком изнад 50.000 динара (ЕПС и Телеком), али и онима на рубу минималца које нису исплаћене месецима, подједнаким жаром боре радници и синдикати готово по целој држави.

Од кога траже те плате? Било би сасвим нормално да их траже од својих непосредних послодаваца. То је у овом случају држава која је већински власник ЕПС-а и Телекома, па је и у функцији власника, чега би се (сасвим сигурно у оваквим приликама радо одрекла), али се с власничком трансформацијом неопростиво много касни а проблеми свакодневно искрсавају. Шта је, међутим, с десетинама предузећа која су приватизована и имају номиналне власнике с именом и презименом? Испоставило се последњих дана да је и њима држава једина адреса на коју упућују своје раднике са захтевима и којој блокирају пруге, путеве или улице. Многи се ових дана питају зашто се то догађа. Један од разлога свакако је и тај што је држава та предузећа продала лошим и привредно неуким домаћим и страним газдама. Тако су економске тешкоће прерасле најпре у социјални, а потом и у врло непријатан политички проблем.

Све би то, вероватно, држава некако решила и испеглала, али данас нису оне околности кад се здушно штампао новац и куповао социјални мир. Не само зато што смо под будним оком ММФ-а, већ и из сасвим простог разлога – определили смо се за тржишну економију у којој сваки динар мора бити зарађен, а ако га немамо довољно – мора да се позајми.

Ми смо, и са овако малим просечним платама дотерали „цара до дувара”. И зато се оне морају контролисати, јер у маси изазивају озбиљан притисак на веома танку домаћу понуду робе и услуга, а због такве каква јесте, увоз и огроман трговински дефицит (око 5,2 милијарде евра) праве нам додатне проблеме. Али, нису сви запослени у истом „сосу”. Под присмотром ММФ-а само су зараде у јавном, државном сектору у коме ради око 580.000 запослених и пензионери (око 1,6 милиона). У јавном сектору од јануара до новембра 2009, према подацима билтена Месечне анализе и трендови, исплаћена је просечна нето зарадаод 38.433 динара. У односу на исто време 2008. номинално је већа 4,8, а реално мања 2,8 одсто. Исплаћена нето маса зарада је номинално већа 3,8, а реално мања 3,8, док је број запослених опао један процентни поен.

Остали би, дакле, могли слободно да деле колико год могу. Али, истина је ипак нешто другачија. Рекло би се сасвим примерена нашим економским приликама.

По облицима својине, прошле године највећа просечна месечна нето зарада остварена је у фирмама које су у државној својини – 38.484 динара. У поређењу са истим периодом 2008, номинално је већа 5,5, а реално мања 2,3 одсто. Запосленост је порасла 1,8 процената.

У мешовитој својини, у том периоду, исплаћена је просечна зарада од 30.214 динара и у односу на исти период 2008. номинално је већа 4,9, а реално мања 2,7 одсто. Број запослених опао је за чак 14,3 одсто.

Запослени у приватним фирмама имали су месечну просечну нето зараду од 28.952 динара. Номинално већу 1,9, а реално мању 5,6 процената. У проширеном обухвату приватне својине са запосленима код физичких лица остварена је просечна зарада од 23.069 динара.

У друштвеној својиније у 11 месеци 2009. исплаћено месечно у просеку 22.205 динара. Номинално 2,4 одсто више, али реално мање 5,1 проценат.

Колико радимо и како привређујемо толико (осим донекле код државе) и зарађујемо. Проблем је, међутим, што су и тако скромне плате превелики терет за посусталу економију и државу, која више од 45 одсто новостворене годишње вредности потроши за своје издржавање, а од тога бар 75 до 80 одсто оде на плате и пензије.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Zarade-u-Srbiji-male-a-nevolja-velika.sr.html