На бику може да се заради само ако га “поједе“ вук

Наш саговорник је прошле године купио два телета и хранио их годину дана како би их утовио за клање и нешто зарадио. Е, ту настаје проблем, који је он решио малом смицалицом.

Елем, за оне који не знају, као што се човек пријављује и одјављује у полицији, тако се и живинче пријављује и одјављује у ветеринарској станици. Теле нашег саговорника, сада бик од 600 кила, има број (наушницу) и пасош, који издаје ветеринарска станица. Када се прода кланици добија се потврда са којом се бик одјављује у тој истој ветеринарској станици. Таква је процедура, а све мимо тога подлеже законским санкцијама, односно по џепу.

- Само једна кланица у овом крају има дозволу да откупљује бикове за клање. Они су ми понудили цену од 200 динара по килограму. Када сам израчунао колико сам платио телад и колико су појели за годину дана, схватио сам да нећу ништа да зарадим - прича наш саговорник.

Где си био нигде, шта си радио ништа, а где је рад, мука…о томе је размишљао наш саговорник док је тражио начин да ипак нешто заради. До пре рата бикове, телад и овце углавном су откупљивали Албанци са Косова. На ту страну се и упутио и сазнао да комшије „иза брда“ плаћају пола евра више по килограму. Два бика од по 600 кила пута пола евра, испада више 300 евра по бику, таман колико је и планирао да ће да заради. Албанцу не требају ни наушнице ни биков пасош, али нашем саговорнику треба потврда са којом одјављује бикове, коју Албанац, наравно, не може да му да. Шта ће како ће, сети се он вукова који су му читав живот правили штету.

-Шта би се десило кад би ми рецимо бикове појели вукови. Мора да постоји начин да се и то призна и да их тако одјавим у ветеринарској станици. Нема их, поједени -каже он.

Е, сад, да ли је наш саговорник предао бикове овлашћеној кланици и ништа није зарадио, или су их „појели вукови“, није важно.

На крају, можда би требало мало да се поради на законима да сељаци не би морали да „зову у помоћ“ вука.

Милен Ђорђевић