Најпре да разјаснимо недоумице око наслова. Мишљење, разуме се, не може да се дели, (да се намеће). Свако мисли својом главом. Тако би требало да буде. Међутим, има изузетака!

Ко о чему, ми о изборима. Кад ће већ једном? Да нам сване. Да прогледамо. Да кренемо напред, брже, боље, јаче... Беше ли то оно олимпијско гесло?

Све ми се чини да, као у наслову оног старог филма, наука више не станује овде.

У нашој литератури и у редовним објашњењима у броју узиданих глава тих чегарских јунака спомиње се број од 952 главе (односно 956 глава), а никако се не говори о них 15-20.000 глава које наводи Ламартин и Турци из његове пратње.

Власинско језеро, било је предмет стварања неколико митова и легенди. Као што се данас у њега уливају потоци, тако су до скора једној причи додаване друге.

Пре десетак година у једно од црнотравских села свратио је Турчин. Превалио је дуг пут да би, према причи, пронашао скривено благо. Лутао је по црнотравском селу Дарковцу, гледао само њему знану мапу, али према казивању мештана, ништа није пронашао.

И даље помно ишчекујемо изборе у Србији. Примећује се нервоза у народу. Код политичких странака, такмичара у тој страначкој трци, поготову.

Од избора у Србији нема прече ствари. Републички, покрајински, општински, само да их је што више. И да су што чешћи.

Позивам читаоце на једно мало путовање по, вазда слободарској, напредној и Европи окренутој Србији. Путовање сам замислио као кратак статистички обилазак четири највећа града на којима српска држава стварно влада: Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца.

Ако нечега има у Србији, има избора. Некад их опозиција тражи, некад власт сама нуди, а гласача се увек нађе. За 26 година вишестраначја, искристалисало се више група.