Двоструки живот

Иако се при самој помисли на шпијуне одмах помисли на стране обавештајне агенције, разна шпијунска опрема, којекакви прислушкивачи, шпијунске камере или ГПС тракери, треба напоменути да је било и у Србији шпијуна. Годинама се у Аустрији сазнавало за све тајне Београда, а не чуди ни податак да је било страних плаћеник и на нашем двору. Иако су им животу двоструки, па чак и троструки, ови људи су често мењали токове ратова, информацијама до којих су стизали утицали су на стратегије моћних сила, а поверљивост података доприносила је успостављања равнотежа моћи. Међутим, јесте ли се некада запитали шта некога наведе да постане шпијун.

Мотива је много, али свакако су патриотизам и жеља за великом количином новца главни разлози, а одмах за њима, ту су и бројни породични проблеми и саме животне околности које су врло често утицале на одлуку да неко постаје тајни агент.

Иако се чини да су шпијунска опрема, људи који се баве њиховом производњом, па и сами тајни обавештајци више популарни у иностранству не треба занемарити ни Србију када је шпијунажа у питању. Многи су желели да помогно својој домовини, а било је и оних који су због огромне количине новца издавали своју државу.

Српски шпијуни

Шпијунажа у Србији датира још из времена Првог српског устанка. Један од првих тајних обавештајаца Аустрије са простора наше земље био је Јован Савић, у Србији познатији као Иван Југовић, иначе секретар Совјета за време Карађорђа. По свом угледу се истицао, а значајно место је заузимао као министар, а по занимању био је и професор на Високој школи. Када је посумњао да може бити откриве Савић одлази у данашњи Зрењанин и тамо умире.

У ово доба није постојала модерна шпијунска опрема, па је Југовић одавао информације Бечу преко аласа који су их прослеђивали важним људима у Земуну.

За време владавине кнеза Михаила основано је Министарство спољних послова, а његов секретар Тодор Стефановић Виловски, касније и секретар краља Милана, Бечу је дојављивао све информације до којих је успео да дође. Био је веома активан доушник у време кризе почетком 20. века, а посебно за време Првог светског рата. Пошто је његове намере прозрео Никола Пашић, он му намерно подмеће информације које је Пашић желео да стигну до Беча, тако да је Виловски био откривен. И у време Обреновића било је аустријских ухода на нашем двору, па је тако познат “мали Бранко”, који је после Мајског преврата напустио нашу земљу.

Ништа ново се не дешава ни у време династије Карађорђевић. Шпијунска опрема је и даље иста, један човек који информације шаље Бечу. Секретар краља Петра И, Живојин Балугџић, уживао је краљево неограничено поверење, а овај је то уме и те како да искористи. Захваљујући његово шпијунском деловању, Аустроугарска је имала све информације одмах код себе.Међутим, намере Балугџића прозрео је опет Никола Пашић, па је тиме бечки шпијун морао да поднесе оставку.

Очигледно ни Србија није заостајала мимо света. Шијунска опрема је временом постала напредна, али спретност и умешност људи ипак је на првом месту. Некада не помажу ни најновији уређаји за праћење, ако нисте довољно способни да вас не открију у активностима које баш и нису моралне.