Како је настало дело "Зона Замфирова"

Једино што се, готово сигурно зна јесте да је Зона заиста и постојала. Можда није било баш онако како је Сремац описао у свом делу, али се ова згода заиста и догодила.

И данас се у нишком Народном музеју може видети оригнални рукопис Стевана Сремца за ово дело, а постоји и запис из његове бележнице у коме је настала скица за њега.

Иако тај запис датира из 1895. године, " Зона Замфирова " је објављена тек почеком прошлог века, тако да је од 1903. године излазила у деловима и то у тадашњем " Српском књижевном гласнику ", да би светлост дана као књига угледала тек четири године касније.

Наш чувени редитељ, Здравко Шотра је један од многих који је покушао да оживи Сремчеву Зону, а чини се да је најбоље успео у томе, узевши у обзир да ова екранизација слови за најгледанији домаћи филм последње деценије. Уколико вас занима више детаља о овом филму, погледајте овде.

Било како било, прича о Зони нас враћа у нека другачија времена, када је традиција била много важнија од љубави и када се итекако гледало на то ко из какве куће потиче. Иако истинита прича, за коју се верује да је по њој Сремац створио своје дело није била тако срећна, писац се ипак одлучио за срећан завршетак своје Зоне.

Иначе, постоје две супротстављене теорије о томе где је Сремац нашао инспирацију за ово дело. Према једној, која је до недавно важила и за једину, причу о " побегуљи " је Сремац чуо од свог пријатеља Бранислава Нушића. А према тој верзији, овај догађај се одиграо у Приштини, а њени актери су Јевросима, звана Зона из милоште, ћерка чорбаџије Замфира Кијаметовића и син кујунџије Косте Гапића, Максим.

Нажалост, њихова љубав се није срећно завршила. Зона се удала за шнајдера, а Максим се оженио извесном Затом. Зоним муж је настрадао током Првог светског рата, а Макисм је одузео себи живот непосредно пред почетак рата. Занимљиво је да је управо Јевросима, односно Зона Кијаметовић присуствовала 1952. године приказивању Сремчевог дела " Зона Замфирова " у Народном позоришту у Београду и то као почасни гост.

Још је занимљивији податак који је забележен том приликом, а који наводи да је Зона седела у другом реду, узевши у обзир да је први ред био резервисан за чланове Комунистичке Партије Југославије, односно тадашњу такозвану елиту.

Друга Зоне се везује за Зојицу, односно Зоју Јанковић, чији отац је био нишки чорбаџија Хаџи Смиљан, са којим је друговао и сам Сремац. Чак се и говорило по чаршији да је Сремац опчињен ћерком свог пријатеља. Али, ускоро се Хаџи Смиљан поверио Сремцу, те му испричао тужну догодовштину везану за његову кћи, па је тако писац дознао за причу о " побегуљи ". Наиме, она се  заљубила у Гаврила Јовановића, званог Гане, који је од тада 17 - огодишње Зојице био старији читавих 15 година. Гане је службовао у кући њеног оца и тако се догодило да су се заљубили једно у друго.

Али, ова прича се завршава наизглед срећно : после бројних трзавица и сукоба, они се венчавају, али нажалост Зоја умире убрзо пошто је на свет донела сина Драгољуба, а Гане се ускоро поново жени. Његова нова изабраница је носила исто име као и његова покојна жена, што се увек наводи као изузетна занимљивост везана за ову причу.

Чињеница је да било у којој од ове две истините приче да је Сремац пронашао инспирацију за стварање овог дела, он је маестрално пренео дух јужне Србије.