Kako je nastalo delo "Zona Zamfirova"

Jedino što se, gotovo sigurno zna jeste da je Zona zaista i postojala. Možda nije bilo baš onako kako je Sremac opisao u svom delu, ali se ova zgoda zaista i dogodila.

I danas se u niškom Narodnom muzeju može videti orignalni rukopis Stevana Sremca za ovo delo, a postoji i zapis iz njegove beležnice u kome je nastala skica za njega.

Iako taj zapis datira iz 1895. godine, " Zona Zamfirova " je objavljena tek počekom prošlog veka, tako da je od 1903. godine izlazila u delovima i to u tadašnjem " Srpskom književnom glasniku ", da bi svetlost dana kao knjiga ugledala tek četiri godine kasnije.

Naš čuveni reditelj, Zdravko Šotra je jedan od mnogih koji je pokušao da oživi Sremčevu Zonu, a čini se da je najbolje uspeo u tome, uzevši u obzir da ova ekranizacija slovi za najgledaniji domaći film poslednje decenije. Ukoliko vas zanima više detalja o ovom filmu, pogledajte ovde.

Bilo kako bilo, priča o Zoni nas vraća u neka drugačija vremena, kada je tradicija bila mnogo važnija od ljubavi i kada se itekako gledalo na to ko iz kakve kuće potiče. Iako istinita priča, za koju se veruje da je po njoj Sremac stvorio svoje delo nije bila tako srećna, pisac se ipak odlučio za srećan završetak svoje Zone.

Inače, postoje dve suprotstavljene teorije o tome gde je Sremac našao inspiraciju za ovo delo. Prema jednoj, koja je do nedavno važila i za jedinu, priču o " pobegulji " je Sremac čuo od svog prijatelja Branislava Nušića. A prema toj verziji, ovaj događaj se odigrao u Prištini, a njeni akteri su Jevrosima, zvana Zona iz milošte, ćerka čorbadžije Zamfira Kijametovića i sin kujundžije Koste Gapića, Maksim.

Nažalost, njihova ljubav se nije srećno završila. Zona se udala za šnajdera, a Maksim se oženio izvesnom Zatom. Zonim muž je nastradao tokom Prvog svetskog rata, a Makism je oduzeo sebi život neposredno pred početak rata. Zanimljivo je da je upravo Jevrosima, odnosno Zona Kijametović prisustvovala 1952. godine prikazivanju Sremčevog dela " Zona Zamfirova " u Narodnom pozorištu u Beogradu i to kao počasni gost.

Još je zanimljiviji podatak koji je zabeležen tom prilikom, a koji navodi da je Zona sedela u drugom redu, uzevši u obzir da je prvi red bio rezervisan za članove Komunističke Partije Jugoslavije, odnosno tadašnju takozvanu elitu.

Druga Zone se vezuje za Zojicu, odnosno Zoju Janković, čiji otac je bio niški čorbadžija Hadži Smiljan, sa kojim je drugovao i sam Sremac. Čak se i govorilo po čaršiji da je Sremac opčinjen ćerkom svog prijatelja. Ali, uskoro se Hadži Smiljan poverio Sremcu, te mu ispričao tužnu dogodovštinu vezanu za njegovu kći, pa je tako pisac doznao za priču o " pobegulji ". Naime, ona se  zaljubila u Gavrila Jovanovića, zvanog Gane, koji je od tada 17 - ogodišnje Zojice bio stariji čitavih 15 godina. Gane je službovao u kući njenog oca i tako se dogodilo da su se zaljubili jedno u drugo.

Ali, ova priča se završava naizgled srećno : posle brojnih trzavica i sukoba, oni se venčavaju, ali nažalost Zoja umire ubrzo pošto je na svet donela sina Dragoljuba, a Gane se uskoro ponovo ženi. Njegova nova izabranica je nosila isto ime kao i njegova pokojna žena, što se uvek navodi kao izuzetna zanimljivost vezana za ovu priču.

Činjenica je da bilo u kojoj od ove dve istinite priče da je Sremac pronašao inspiraciju za stvaranje ovog dela, on je maestralno preneo duh južne Srbije.