Хулигани, хулигани, стерам вам га нани

Седе две девојке на клупи у парку у Куршумлији и одједном поред њих пролази група младића. Они не причају, већ вичу. Они не ходају, него трче. Девојке погледају једна другу.

Прва другој уплашено каже: „То су хулигани!“ Друга је исправи речима: „Ма не, то су момци из краја. Они чувају своју територију, чувају свој крај, своје девојке из краја. Ходају као да је све то њихово. Осећају да је све то њихово. Они су наши чувари.“ Мало даље, момци су преврнули канту за смеће мислим брате поломили је без икаквог разлога и даље су наставили својим путем баш као да се ништа догодило није. „Ако нису хулигани, шта им онда ово значи?“, упита прва. „То је само знак да су они овде главни.“, одговори јој сва уплашена друга сагињући главу према земљи.

Интересантно је да људи углавном избегавају ову тему. Због тога нису хтели ни да причају. Углавном кажу да се плаше. Плаше се шта ће бити ако нешто погрешно кажу, мени је то смешно.

Не спрдам се, заиста верујем у апсолутни успех мисије: „Хулигани, хулигани, стерам вам га нани 2009", јер су већ видљиви први резултати стратегије, планова и маневра.

Дај да се лепо погледамо у очи и коначно признамо жалосну чињеницу: деца нам нису ни приближно добра колико причамо о томе; је..ш будућност која ће на таквима остати и оно најважније, мада се вајни стручњаци никако не би сложили - за овакве стрвинаре не постоји ништа налик такозваној ресоцијализацији. Само будала може да тврди да ће од балавца, који је крвнички претукао некога, па га сурвао у бездан - некада постати човек.

Шта је онда решење?! 'Бем ли га, евентуално, банџи без сајле за храбрице под маскама, у исту рупу у коју су бацили Француза...

Драконске казне и за родитеље којима „ништа не указје да су им деца кренула странпутицом „јер су код куће тако фина, послушна и пријатна према старијима"...

Мотка, море, мотка и вишегодишња робија, па нека им саплеменици до миле воље шврљају по фасадама: „Правда за овога или онога"...

Али, пре свега, јавна осуда, рекох већ.

Нема, вуна Кићо, кад наши политичари јавно осуде, то је равно петогодишњој робији.

Замислите да се једном недељно сви састану, ухвате за ручице и хорски осуде све што се осудити да - па ни Свети Синод не би могао целодневним молитвама да одагна толико зла колико би ови у свега неколико минута.

Све у свему: Тон - иде! Камера - иде! Клапа - иде! Сцена: Сви ми нормални у обрачуну с насиљем.