Црна Трава: Побегли из Београда у планински рај

У селу Маџаре на надмосркој висини од 1200 метара воде богато домаћинство и хране се даровима прироре.

„Био сам на другој години Прваног факултета када сам схватио да не желим да будем део система, да завршим факултет, да се лактам за посао, да добијем неки ћошак од канцеларије, да ми цео живот наређују. Спакавао сам ствари и дошао овде где су ми живели баба и деда“, прича Бранисалв са косом у дредовима.

Било је то пре 10 година. Четири године касније придружио му се и брат Ђорђе, већ афирмисани београдски кувар.

„Слободу сам хтео. Сабрао сам и одузео и израчунао да не могу више да живим у препуном Београду, међу људима који стално јуре, међу смркунтим и нервозним лицима. Из Маџаре су стизале вести о рају и ја сам желео да живим у рају. И живим“, прича млађи брат, који ретким гостима нуди јаку шљивовицу и домаћи качкаваљ.

Бранислав и Ђорђе гаје 13 крава заборављених буша и једног бика, као и све врсте живине, воће и поврће. Имају плодне воћњаке, беру боровнице, печурке и шипурке. Узгајају своје салате, спанаће и зачине. Кувају и месе боље од многих домаћица, а од продаје вишка долазе до новца.

„Понекад им украдем рецеп за неко јело. Кад кренем кући, потрпају ми торбе са специјалитетима, као да се враћам из богатих рођака са села” – прича њихова мајка Гордана, чија је пространа кућа у Крњачи празна без синова.

„Нисам била за ову варијанту јер сам се бојала да не остану гладни у недођији, али испало је другачије, Срећни, а мени смао уници недостају“, прича Гордана која је дошла у посету.

Живот у црнотравском селу је тежак. До њива и ливада стиже се преко брда и долова. Овде зима стиже у јесен и завршава се почетком лета. Ипак, момцима са београдског асфалта је управо тако нешто тебало.

„Неограничена слобода и духовна и физичка. Тамо мораш да будеш део туђег, овде си део свог концепта на бескрајном духовном пространству“, обашњава Бранисалв.

Нису пустињаци, како их мног мештани доживљавају, пре свега због њихових дугачких коса и жеље да бирају своје друштво, али и девојке, које овде могу да се изброје не прстима.

„За нас се не би удала ни једна Црнотравка. Кажу нам да смо богати и да много радимо а оне воле лагодан живот, беже у градове“, примећују браћа Спасић из Београда.

Из њихове куће на малом пропланку чује се само реге музика, а преко лета се окупи друштво расејано по свету. Тада музички надарена браћа узму гитаре и забављају госте, уз ракију коју пеку али не пију, из сиреве, погаче, али и месо које такође производе а не једу.