Доктор Славко Крстић из власотиначког села Дадинца понос завичаја

ЛЕСКОВАЦ – Доктор Славко Крстић, специјалисти гинекологије и акушерства, за свој досадашњи рад добио је прегрш награда, али су му најдража тренуци када се роди здраво дете и када су сви задовољни: родитељи, родбина, медицинске сестре и доктори!

На Одељењу гинекологије и акушерства Опште болнице у Лесковцу, готово одмах по завршетка Медицинског факултета у Нишу и специјализације у Београду, започео је радни век примаријус др Славко Крстић, који наставља традицију родног села Дадинца, где је веома омиљен саговорник И радо виђен у своме винограду.

Ђак –пешак

На питање, како је све почело, др Крстић у једном даху говори занимљиву причу о ,,ђаку путнику’’, који је сањао да постане – доктор и та жеља му се испунила. Тако је, у ствари, наставио традицију која се преноси ,,с колена на колено’’ у његом родном селу Дадинцу где се, готово без изузетака, најбољи ђаци опредељују да буду – лекари.

-Сада већ далеке школске 1963/64. уписао сам се у први разред Гимназије ,,Стеван Јаковљевић’’ у Власотинцу. Као одличан ђак у Основној школи ,,Синиша Јанић’’ надао сам се да ћу с лакоћом савладати средњошколско градиво, што се и обистинило. Разредни старешинама нам је био Божидар Спасић Тропша, необично шармантан и драг професор, који је знао да унесе ведрину, па су нам његови часови били нека врста одмора.

Један од најбољих студента нишког Медицинског факултета наставља казивање:

-Припадао сам другој генерацији гимназијалаца после поновног отварања ове школе у граду. Настава је извођена у просторијама садашње Основне школе ,,Осми октобар’’ и одвијала се искључиво у поподневним сатима, јер је пре подне у истим просторијама организован рад Грађевинске школе. Тако је то трајало током читавог школовања! Ипак, брзо смо схватили да тако мора да буде и није нам то сметало иако су последњи часови трајали до пола осам. У касним јесењим данима и зими, тада је увелико царовао мрак, а требало је превалити напоран пут до села - вели др Крстић.

Доктор Славко Крстић се присећа да је из његовог родног села Дадинца тада такође било неколико гимназијалаца, који су касније успешно завршили студије.

-Нисмо имали средстава да плаћамо стан у Власотинцу, па смо се одлучили да пешачимо десетак километара без обзира на временске услове и доба дана. Признајем, тај избор, иако изнуђен, свима се допао, јер су нам путовања била препуна разних прича и занимљивих закључака. Било је и полемичких тонова, али никада међу нама није долазило до свађе - вели др Крстић.

У школи је - наставља причу др Крстић - као помоћни радник годинама радио искусни Радивоје Павловић из села Дадинца и дружења са њим, свакодневна путовања, као и његови бројни савети, свима су били од велике користи. Каткад смо се бојали да путујемо сами по мраку, па нас је он храбрио. Често смо му помагали у послу и после завршетка наставе заједно сређивали учионице и остале просторије како би раније кренули својим кућама.

Др Крстић, његова ћерка др Милена Крстић и др Крста Марковић, сви из Дадинца

ТВ као магија

У то доба - наставља казивање др Крстић - у Власотинцу су се појавили први телевизори. Колико се сећам, у граду су била три ТВ пријемника, а програм се пратио са улице. Четврти ТВ апарат купила је Гимназија, а налазио се у професорској зборници, коју смо ми, ђаци, волели да посећујемо, јер је за нас, онако младе и неискусне, али знатижељне, била тајновито место.

-Сећам се једном занимљивог и у исто време необичног догађаја. Србислав Ристић, сада угледни професор физике, најстарији међу нама, који је био склон техници, у зборници је некако пустио ТВ апарат, а на екрану су се појавили извођачи песама и игара. Када смо то видели, засели смо да одгледамо комплетан програм који је трајао, колико се сећам, до 21,30 часова. Тада полазимо кући. Србислав покушава да угаси телевизор, мења канале, али екран и даље светли и никако да се искључи. Сви смо стајали, занемели смо, јер не смемо ТВ пријемник да оставимо да ради до наредног дана. Чудимо се! Питамо се шта да урадимо! Ко зна шта све није прострујало кроз наше малене ђачке главе! Били смо, сигурно, заробљени страхом и бунилом. И тек наједном помоћни радник, чика Раде, који је био пун животног искуства, али и много сналажљивији од нас, каже: ,,Србо, извуци утикач из струје!’’ Тако је и урадио и сви смо били срећни јер смо решили проблем и задовољни отишли кућама блатњавим сеоским путем - описује те давне слике др Крстић.

Доктор Крстић завршава занимљиву причу из средњошколских дана оценом да су се он и његови другари у гимназијским данима осећали као прави хероји, јер су и поред напорног пута до села, често по изузетно лошем времену - киши и снегу - успевали да савладају градиво, да буду и добра деца, а касније одлични студенти.

-Мени, мојој генерацији и другарима из Дадинца, с којим сам се дружио у гимназијским данима, то младалачко доба остало је у лепој успомени. Испинио сам свој дечачки сан и постао доктор медицине, што је била и највећа жеља мојих вредних и скромних родитеља - каже др Славко Крстић.

Панорама села Дадинца