Doktor Slavko Krstić iz vlasotinačkog sela Dadinca ponos zavičaja

LESKOVAC – Doktor Slavko Krstić, specijalisti ginekologije i akušerstva, za svoj dosadašnji rad dobio je pregrš nagrada, ali su mu najdraža trenuci kada se rodi zdravo dete i kada su svi zadovoljni: roditelji, rodbina, medicinske sestre i doktori!

Na Odeljenju ginekologije i akušerstva Opšte bolnice u Leskovcu, gotovo odmah po završetka Medicinskog fakulteta u Nišu i specijalizacije u Beogradu, započeo je radni vek primarijus dr Slavko Krstić, koji nastavlja tradiciju rodnog sela Dadinca, gde je veoma omiljen sagovornik I rado viđen u svome vinogradu.

Đak –pešak

Na pitanje, kako je sve počelo, dr Krstić u jednom dahu govori zanimljivu priču o ,,đaku putniku’’, koji je sanjao da postane – doktor i ta želja mu se ispunila. Tako je, u stvari, nastavio tradiciju koja se prenosi ,,s kolena na koleno’’ u njegom rodnom selu Dadincu gde se, gotovo bez izuzetaka, najbolji đaci opredeljuju da budu – lekari.

-Sada već daleke školske 1963/64. upisao sam se u prvi razred Gimnazije ,,Stevan Jakovljević’’ u Vlasotincu. Kao odličan đak u Osnovnoj školi ,,Siniša Janić’’ nadao sam se da ću s lakoćom savladati srednjoškolsko gradivo, što se i obistinilo. Razredni starešinama nam je bio Božidar Spasić Tropša, neobično šarmantan i drag profesor, koji je znao da unese vedrinu, pa su nam njegovi časovi bili neka vrsta odmora.

Jedan od najboljih studenta niškog Medicinskog fakulteta nastavlja kazivanje:

-Pripadao sam drugoj generaciji gimnazijalaca posle ponovnog otvaranja ove škole u gradu. Nastava je izvođena u prostorijama sadašnje Osnovne škole ,,Osmi oktobar’’ i odvijala se isključivo u popodnevnim satima, jer je pre podne u istim prostorijama organizovan rad Građevinske škole. Tako je to trajalo tokom čitavog školovanja! Ipak, brzo smo shvatili da tako mora da bude i nije nam to smetalo iako su poslednji časovi trajali do pola osam. U kasnim jesenjim danima i zimi, tada je uveliko carovao mrak, a trebalo je prevaliti naporan put do sela - veli dr Krstić.

Doktor Slavko Krstić se priseća da je iz njegovog rodnog sela Dadinca tada takođe bilo nekoliko gimnazijalaca, koji su kasnije uspešno završili studije.

-Nismo imali sredstava da plaćamo stan u Vlasotincu, pa smo se odlučili da pešačimo desetak kilometara bez obzira na vremenske uslove i doba dana. Priznajem, taj izbor, iako iznuđen, svima se dopao, jer su nam putovanja bila prepuna raznih priča i zanimljivih zaključaka. Bilo je i polemičkih tonova, ali nikada među nama nije dolazilo do svađe - veli dr Krstić.

U školi je - nastavlja priču dr Krstić - kao pomoćni radnik godinama radio iskusni Radivoje Pavlović iz sela Dadinca i druženja sa njim, svakodnevna putovanja, kao i njegovi brojni saveti, svima su bili od velike koristi. Katkad smo se bojali da putujemo sami po mraku, pa nas je on hrabrio. Često smo mu pomagali u poslu i posle završetka nastave zajedno sređivali učionice i ostale prostorije kako bi ranije krenuli svojim kućama.

Dr Krstić, njegova ćerka dr Milena Krstić i dr Krsta Marković, svi iz Dadinca

TV kao magija

U to doba - nastavlja kazivanje dr Krstić - u Vlasotincu su se pojavili prvi televizori. Koliko se sećam, u gradu su bila tri TV prijemnika, a program se pratio sa ulice. Četvrti TV aparat kupila je Gimnazija, a nalazio se u profesorskoj zbornici, koju smo mi, đaci, voleli da posećujemo, jer je za nas, onako mlade i neiskusne, ali znatiželjne, bila tajnovito mesto.

-Sećam se jednom zanimljivog i u isto vreme neobičnog događaja. Srbislav Ristić, sada ugledni profesor fizike, najstariji među nama, koji je bio sklon tehnici, u zbornici je nekako pustio TV aparat, a na ekranu su se pojavili izvođači pesama i igara. Kada smo to videli, zaseli smo da odgledamo kompletan program koji je trajao, koliko se sećam, do 21,30 časova. Tada polazimo kući. Srbislav pokušava da ugasi televizor, menja kanale, ali ekran i dalje svetli i nikako da se isključi. Svi smo stajali, zanemeli smo, jer ne smemo TV prijemnik da ostavimo da radi do narednog dana. Čudimo se! Pitamo se šta da uradimo! Ko zna šta sve nije prostrujalo kroz naše malene đačke glave! Bili smo, sigurno, zarobljeni strahom i bunilom. I tek najednom pomoćni radnik, čika Rade, koji je bio pun životnog iskustva, ali i mnogo snalažljiviji od nas, kaže: ,,Srbo, izvuci utikač iz struje!’’ Tako je i uradio i svi smo bili srećni jer smo rešili problem i zadovoljni otišli kućama blatnjavim seoskim putem - opisuje te davne slike dr Krstić.

Doktor Krstić završava zanimljivu priču iz srednjoškolskih dana ocenom da su se on i njegovi drugari u gimnazijskim danima osećali kao pravi heroji, jer su i pored napornog puta do sela, često po izuzetno lošem vremenu - kiši i snegu - uspevali da savladaju gradivo, da budu i dobra deca, a kasnije odlični studenti.

-Meni, mojoj generaciji i drugarima iz Dadinca, s kojim sam se družio u gimnazijskim danima, to mladalačko doba ostalo je u lepoj uspomeni. Ispinio sam svoj dečački san i postao doktor medicine, što je bila i najveća želja mojih vrednih i skromnih roditelja - kaže dr Slavko Krstić.

Panorama sela Dadinca