Упознајте последњег "ранчера"

Овај изузетно тежак и напоран посао некада је обављало на стотине људи на непрегледним пределима Старе планине. Међутим, данас их је остало свега неколико, јер је реч о послу који човека месецима одваја од цивилизације и контакта с људима и подразумева живот у условима без струје, телевизора и било каквих трагова модерног доба.

Костадиновића смо затекли на месту званом Белеђе, у нестварно лепом амбијенту сурове Старе планине. Иако је природа невероватна, он каже да има мало времена да ужива у њеним чарима.

  "Има пуно вукова који су овде на неки начин као домаће животиње, али на њих сам навикао и не плашим се. Најтеже ми пада самоћа. Деси се да данима немам с ким да прозборим коју реч", истиче он.

  Овај савремени "каубој" и чобанин каже да природа јесте лепа, али наглашава да је и изузетно сурова.

  "Овде се за пар сати промене сва годишња доба. Уме да буде веома сурово и заиста је језив призор када се овде споје небо и земља и крене грмљавина. Једном је било тако невреме да два дана и ноћи нисам смео да напустим колибу од пуцања громова и кише и града, а око колибе, која је на узвишици, текли су праве планинске бујице", прича Костадиновић Танјугу.

  Од свог "наоружања", Костадиновић и његове колеге имају једино штап и понеку капљицу ракије.

  "Ракија овде мора увек да буде при руци. Користи се као дезинфекционо средство, јер овде нема апотеке, али и као лек. Ипак, мора се строго водити рачуна приликом дозирања, јер бринем о неколико десетина сеоских крава, чији су власници мештани старопланинских села, тако да се увек мора бити присебан, јер је посао веома одговоран", наводи он.

  Због чињенице да на планини има све мање људи, последњих година ретки ловци и планинари све чешће на Старој планини виђају и трагове медведа, који на месту Копрен прелазе из суседне Бугарске на српски део Старе планине у потрази за храном.