ЈЕЗИЧКИ ИМПРЕСИОНИЗАМ ДАНИЛА КОЦИЋА. Жена као мозаик речи у поеми „Песма жени“.

Иако је дело подељено на четрнаест целина и епилог, оно се не доживљава као збирка одвојених песама, већ као једна велика песма — широко, таласасто и полифоно лирско платно.

Све делове повезује питање:

„Дал’ ћеш мени опет доћи?“

Овај стих је композициона осовина, али и емотивно средиште читавог дела. У њему су истовремено садржани успомена на некадашњу блискост, бол због садашњег одсуства, нада у поновни сусрет и страх да до тог сусрета можда никада неће доћи. Што се рефрен више понавља, његово значење постаје дубље: љубавни позив постепено се претвара у преклињање, молитву, тужбалицу и ехо који се враћа из изгубљеног времена.

Импресионистички принцип грађења слике

Коцићева поема може се тумачити као својеврсни језички импресионизам. Као што импресионистички сликар не описује сваки предмет оштром линијом, већ га дочарава светлошћу, бојом и треперењем тренутног утиска, тако ни Коцић жену не представља једним коначним описом. Он је гради од мноштва речи, призвука, асоцијација и језичких додира.

Код Клода Монеа појединачни наноси боје, посматрани изблиза, могу деловати раздвојено и готово самостално. Тек са одређене удаљености они се сједињују у атмосферу, светлост, воду, небо или пејзаж. Слично томе, Коцићеве кованице појединачно понекад делују загонетно, необично или значењски недовршено. Међутим, када се читају унутар великог низа, оне се међусобно прожимају и у свести читаоца стварају целовиту представу жене.

Од неоимпресиониста Жоржа Сераа и Пола Сињака ова поема као да преузима мозаички принцип: целина настаје стапањем мноштва ситних, издвојених елемената. Оно што су код њих тачке чисте боје, код Коцића су речи као што су „сновилице“, „магленице“, „чаврлице“, „љубишнице“, „ороснице“, „понорнице“, „виделице“ и „зборовнице“.

Од Ван Гога, пак, поема преузима нешто друго: снагу и емотивну напетост појединачног потеза. Коцићева реч није мирна језичка тачка. Она је често узнемирена, завијена, распламсана, прожета чежњом или прекором. Зато његово језичко платно није само импресионистички трепераво већ и постимпресионистички снажно и експресивно.

Поема тако обједињује Монеову атмосферу, Сераов и Сињаков мозаички принцип и Ван Гогову емотивну енергију.

Жена без коначног имена

Лирски субјект непрестано именује жену, али је ниједним именом не обухвата до краја. Она је час „радосница“, час „жалосница“; „спасилица“ и „мучилица“; „ћуталица“ и „причалица“; „долазница“ и „бежалица“; „безгрешница“ и „варалица“.

Ове супротности нису недоследност, већ начин изградње сложеног женског бића. Вољена жена није идеализована непомична слика. Она је жива, променљива, нежна и пркосна, блиска и недостижна. Она истовремено доноси утеху и продубљује рану.

Због тога се њен лик не може свести на једну стварну особу. Како поема напредује, жена постаје љубавница, муза, песма, успомена, завичај, природа, младост и изгубљено време. Њено лице стапа се са пределима, рекама, шумама, ливадама, потоцима, колибама, воденицама, празницима и старим сеоским обичајима.

Повратак жене зато не значи само обнављање љубави. Он би значио и повратак младости, родном крају, прецима, некадашњем свету и сопственом изгубљеном бићу.

Кованице као песнички наноси боје

Највећа оригиналност Коцићеве поеме налази се у необичној језичкој продуктивности. Песник полази од именица, глагола и придева, а затим их преобликује у нова имена жене. Нарочито су чести суфикси -ица, -илица, -алица, -ница, -овница и -анка.

Тако сан и сањање стварају „сањалицу“, „сневалицу“, „сневилицу“, „сновалицу“ и „сновилицу“. Од ћутања настају „ћуталица“ и „ћутилица“; од зборења „зборилица“ и „зборовница“; од памћења „памтилица“; од скривања „скривалица“; од доласка „долазница“; од проласка „пролазница“.

Посебну групу чине смелије и индивидуалније творбе: „сновисанко“, „јадисанко“, „свађисанко“, „збориштанко“, „огњезданко“, „гладованко“, „зоромданка“, „ноћобдико“, „памтивеко“, „развиндану“ и „згубиндану“.

Овде реч није само носилац значења већ и звучна боја. Читалац не мора свакој кованици одмах одредити тачно речничко значење. Њен корен, суфикс, ритам и суседне речи већ изазивају одређено осећање. „Магленица“ призива неодређеност и даљину; „оросница“ свежину и јутро; „понорница“ тајну и нестајање; „сновилица“ сан и машту; „свађалица“ немир и отпор.

Управо се у томе огледа импресионистички карактер поеме: појединачна реч није увек до краја објашњена, али доприноси општем утиску и атмосфери.

Звучност и литанијски ритам

Учестало појављивање вокатива и завршетка -ице ствара густу звучну мрежу. Рима се најчешће не остварује између две синтаксички развијене реченице, већ низањем сазвучних именовања. Због тога поједини делови подсећају на народну бројалицу, љубавну бајалицу, успаванку или тужбалицу.

Рефрен поеми даје и литанијски карактер. Понављање питања „Дал’ ћеш мени опет доћи?“ личи на непрестано призивање одсутног бића. На граници између игре, песме и молитве настаје посебна мелодија дела.

Понављају се и заједничке намере: да сањамо, да певамо, да причамо, да слушамо, да видимо, да градимо, да тражимо. Ови глаголски низови отварају могућност заједничког живота, али се свака замишљена радња поново завршава питањем. Кретање зато истовремено напредује и враћа се на почетак, као ходање кроз кружни предео успомена.

Завичај као друго лице жене

Важан слој поеме чини речник традиционалног и сеоског живота: оранице, ливаде, испаше, воденице, котарице, колибе, потоци, међаши, косидба, сватови, коледари, Ђурђевдан и Петровдан.

Тај речник спречава да љубав остане апстрактна. Осећање је укорењено у земљу, природу, породицу и обичаје. Жена постаје „баштинска босиљчица“ — чуварка завичајног и родословног памћења.

Тако се љубавна и завичајна поезија стапају. Песник не дозива само жену него и читав свет који је са њом био повезан. Њено одсуство постаје одсуство дома, младости и некадашње пуноће живота.

Кованице као одбрана од нестајања

Испод раскошне језичке површине налази се једноставна и дубока драма: неко је био близак, сада је далеко, а песник покушава да га врати речима. Што је жена одсутнија, потребно је више имена.

Песник као да верује да се непрестаним именовањем може сачувати оно што нестаје. Зато су кованице истовремено знаци стваралачке радости и знаци бола. Свако ново име представља још један покушај да се одсутна жена задржи у језику.

Коначно име ипак не постоји. Ниједна реч не може потпуно вратити изгубљено присуство, па се песма наставља и производи нове речи. Управо немогућност коначног именовања покреће целу поему.

Вредности и границе поступка

Највећа вредност „Песме жени“ јесте њена препознатљивост. Мало је песничких дела која на тако великом простору и са толиком доследношћу граде сопствени лексички космос. Коцићев поступак препознаје се по вокативима, суфиксалном богатству, ритмичком удвајању, спајању нежности и прекора и рефрену који све враћа у исту емотивну матицу.

Исти поступак носи и извесну опасност. Веома дуго понављање може заморити читаоца, док поједине кованице могу остати звучно занимљиве, али семантички непрозирне. Међутим, поему не би требало механички скраћивати, јер су нагомилавање и понављање део њене поетике.

Уместо тога, потребно је разликовати намерну хипнотичку бујност од места на којима се само понавља већ постигнути ефекат. Целовито издање могло би бити праћено пажљиво одабраним краћим избором, који би ширем кругу читалаца показао највише домете ове необичне песничке грађевине.

Закључак

„Песма жени“ Данила Коцића јесте велики импресионистичко-постимпресионистички мозаик о жени, љубави, завичају и одсуству, остварен речима уместо бојама.

Од Монеа ова поема носи атмосферу и треперење утиска; од Сераа и Сињака принцип сједињавања мноштва ситних елемената; од Ван Гога снагу, немир и емотивну напетост појединачног потеза.

Жена у њој није насликана једном линијом нити одређена једним именом. Она настаје из стотина речи које се додирују, прожимају и мењају боју једна другој. Свака кованица представља засебан језички нанос, а тек њихово заједничко дејство ствара целовит портрет.

Зато се ова књига мање чита као низ одвојених строфа, а више доживљава као једно широко и заталасано поље звука, боје, успомена и чежње — као песничко платно на којем жена непрестано нестаје из стварности да би се поново рађала у језику.

Детаљније прочитајте на сајту Медија центра 016