JEZIČKI IMPRESIONIZAM DANILA KOCIĆA. Žena kao mozaik reči u poemi „Pesma ženi“.

Iako je delo podeljeno na četrnaest celina i epilog, ono se ne doživljava kao zbirka odvojenih pesama, već kao jedna velika pesma — široko, talasasto i polifono lirsko platno.

Sve delove povezuje pitanje:

„Dal’ ćeš meni opet doći?“

Ovaj stih je kompoziciona osovina, ali i emotivno središte čitavog dela. U njemu su istovremeno sadržani uspomena na nekadašnju bliskost, bol zbog sadašnjeg odsustva, nada u ponovni susret i strah da do tog susreta možda nikada neće doći. Što se refren više ponavlja, njegovo značenje postaje dublje: ljubavni poziv postepeno se pretvara u preklinjanje, molitvu, tužbalicu i eho koji se vraća iz izgubljenog vremena.

Impresionistički princip građenja slike

Kocićeva poema može se tumačiti kao svojevrsni jezički impresionizam. Kao što impresionistički slikar ne opisuje svaki predmet oštrom linijom, već ga dočarava svetlošću, bojom i treperenjem trenutnog utiska, tako ni Kocić ženu ne predstavlja jednim konačnim opisom. On je gradi od mnoštva reči, prizvuka, asocijacija i jezičkih dodira.

Kod Kloda Monea pojedinačni nanosi boje, posmatrani izbliza, mogu delovati razdvojeno i gotovo samostalno. Tek sa određene udaljenosti oni se sjedinjuju u atmosferu, svetlost, vodu, nebo ili pejzaž. Slično tome, Kocićeve kovanice pojedinačno ponekad deluju zagonetno, neobično ili značenjski nedovršeno. Međutim, kada se čitaju unutar velikog niza, one se međusobno prožimaju i u svesti čitaoca stvaraju celovitu predstavu žene.

Od neoimpresionista Žorža Seraa i Pola Sinjaka ova poema kao da preuzima mozaički princip: celina nastaje stapanjem mnoštva sitnih, izdvojenih elemenata. Ono što su kod njih tačke čiste boje, kod Kocića su reči kao što su „snovilice“, „maglenice“, „čavrlice“, „ljubišnice“, „orosnice“, „ponornice“, „videlice“ i „zborovnice“.

Od Van Goga, pak, poema preuzima nešto drugo: snagu i emotivnu napetost pojedinačnog poteza. Kocićeva reč nije mirna jezička tačka. Ona je često uznemirena, zavijena, rasplamsana, prožeta čežnjom ili prekorom. Zato njegovo jezičko platno nije samo impresionistički treperavo već i postimpresionistički snažno i ekspresivno.

Poema tako objedinjuje Moneovu atmosferu, Seraov i Sinjakov mozaički princip i Van Gogovu emotivnu energiju.

Žena bez konačnog imena

Lirski subjekt neprestano imenuje ženu, ali je nijednim imenom ne obuhvata do kraja. Ona je čas „radosnica“, čas „žalosnica“; „spasilica“ i „mučilica“; „ćutalica“ i „pričalica“; „dolaznica“ i „bežalica“; „bezgrešnica“ i „varalica“.

Ove suprotnosti nisu nedoslednost, već način izgradnje složenog ženskog bića. Voljena žena nije idealizovana nepomična slika. Ona je živa, promenljiva, nežna i prkosna, bliska i nedostižna. Ona istovremeno donosi utehu i produbljuje ranu.

Zbog toga se njen lik ne može svesti na jednu stvarnu osobu. Kako poema napreduje, žena postaje ljubavnica, muza, pesma, uspomena, zavičaj, priroda, mladost i izgubljeno vreme. Njeno lice stapa se sa predelima, rekama, šumama, livadama, potocima, kolibama, vodenicama, praznicima i starim seoskim običajima.

Povratak žene zato ne znači samo obnavljanje ljubavi. On bi značio i povratak mladosti, rodnom kraju, precima, nekadašnjem svetu i sopstvenom izgubljenom biću.

Kovanice kao pesnički nanosi boje

Najveća originalnost Kocićeve poeme nalazi se u neobičnoj jezičkoj produktivnosti. Pesnik polazi od imenica, glagola i prideva, a zatim ih preoblikuje u nova imena žene. Naročito su česti sufiksi -ica, -ilica, -alica, -nica, -ovnica i -anka.

Tako san i sanjanje stvaraju „sanjalicu“, „snevalicu“, „snevilicu“, „snovalicu“ i „snovilicu“. Od ćutanja nastaju „ćutalica“ i „ćutilica“; od zborenja „zborilica“ i „zborovnica“; od pamćenja „pamtilica“; od skrivanja „skrivalica“; od dolaska „dolaznica“; od prolaska „prolaznica“.

Posebnu grupu čine smelije i individualnije tvorbe: „snovisanko“, „jadisanko“, „svađisanko“, „zborištanko“, „ognjezdanko“, „gladovanko“, „zoromdanka“, „noćobdiko“, „pamtiveko“, „razvindanu“ i „zgubindanu“.

Ovde reč nije samo nosilac značenja već i zvučna boja. Čitalac ne mora svakoj kovanici odmah odrediti tačno rečničko značenje. Njen koren, sufiks, ritam i susedne reči već izazivaju određeno osećanje. „Maglenica“ priziva neodređenost i daljinu; „orosnica“ svežinu i jutro; „ponornica“ tajnu i nestajanje; „snovilica“ san i maštu; „svađalica“ nemir i otpor.

Upravo se u tome ogleda impresionistički karakter poeme: pojedinačna reč nije uvek do kraja objašnjena, ali doprinosi opštem utisku i atmosferi.

Zvučnost i litanijski ritam

Učestalo pojavljivanje vokativa i završetka -ice stvara gustu zvučnu mrežu. Rima se najčešće ne ostvaruje između dve sintaksički razvijene rečenice, već nizanjem sazvučnih imenovanja. Zbog toga pojedini delovi podsećaju na narodnu brojalicu, ljubavnu bajalicu, uspavanku ili tužbalicu.

Refren poemi daje i litanijski karakter. Ponavljanje pitanja „Dal’ ćeš meni opet doći?“ liči na neprestano prizivanje odsutnog bića. Na granici između igre, pesme i molitve nastaje posebna melodija dela.

Ponavljaju se i zajedničke namere: da sanjamo, da pevamo, da pričamo, da slušamo, da vidimo, da gradimo, da tražimo. Ovi glagolski nizovi otvaraju mogućnost zajedničkog života, ali se svaka zamišljena radnja ponovo završava pitanjem. Kretanje zato istovremeno napreduje i vraća se na početak, kao hodanje kroz kružni predeo uspomena.

Zavičaj kao drugo lice žene

Važan sloj poeme čini rečnik tradicionalnog i seoskog života: oranice, livade, ispaše, vodenice, kotarice, kolibe, potoci, međaši, kosidba, svatovi, koledari, Đurđevdan i Petrovdan.

Taj rečnik sprečava da ljubav ostane apstraktna. Osećanje je ukorenjeno u zemlju, prirodu, porodicu i običaje. Žena postaje „baštinska bosiljčica“ — čuvarka zavičajnog i rodoslovnog pamćenja.

Tako se ljubavna i zavičajna poezija stapaju. Pesnik ne doziva samo ženu nego i čitav svet koji je sa njom bio povezan. Njeno odsustvo postaje odsustvo doma, mladosti i nekadašnje punoće života.

Kovanice kao odbrana od nestajanja

Ispod raskošne jezičke površine nalazi se jednostavna i duboka drama: neko je bio blizak, sada je daleko, a pesnik pokušava da ga vrati rečima. Što je žena odsutnija, potrebno je više imena.

Pesnik kao da veruje da se neprestanim imenovanjem može sačuvati ono što nestaje. Zato su kovanice istovremeno znaci stvaralačke radosti i znaci bola. Svako novo ime predstavlja još jedan pokušaj da se odsutna žena zadrži u jeziku.

Konačno ime ipak ne postoji. Nijedna reč ne može potpuno vratiti izgubljeno prisustvo, pa se pesma nastavlja i proizvodi nove reči. Upravo nemogućnost konačnog imenovanja pokreće celu poemu.

Vrednosti i granice postupka

Najveća vrednost „Pesme ženi“ jeste njena prepoznatljivost. Malo je pesničkih dela koja na tako velikom prostoru i sa tolikom doslednošću grade sopstveni leksički kosmos. Kocićev postupak prepoznaje se po vokativima, sufiksalnom bogatstvu, ritmičkom udvajanju, spajanju nežnosti i prekora i refrenu koji sve vraća u istu emotivnu maticu.

Isti postupak nosi i izvesnu opasnost. Veoma dugo ponavljanje može zamoriti čitaoca, dok pojedine kovanice mogu ostati zvučno zanimljive, ali semantički neprozirne. Međutim, poemu ne bi trebalo mehanički skraćivati, jer su nagomilavanje i ponavljanje deo njene poetike.

Umesto toga, potrebno je razlikovati namernu hipnotičku bujnost od mesta na kojima se samo ponavlja već postignuti efekat. Celovito izdanje moglo bi biti praćeno pažljivo odabranim kraćim izborom, koji bi širem krugu čitalaca pokazao najviše domete ove neobične pesničke građevine.

Zaključak

„Pesma ženi“ Danila Kocića jeste veliki impresionističko-postimpresionistički mozaik o ženi, ljubavi, zavičaju i odsustvu, ostvaren rečima umesto bojama.

Od Monea ova poema nosi atmosferu i treperenje utiska; od Seraa i Sinjaka princip sjedinjavanja mnoštva sitnih elemenata; od Van Goga snagu, nemir i emotivnu napetost pojedinačnog poteza.

Žena u njoj nije naslikana jednom linijom niti određena jednim imenom. Ona nastaje iz stotina reči koje se dodiruju, prožimaju i menjaju boju jedna drugoj. Svaka kovanica predstavlja zaseban jezički nanos, a tek njihovo zajedničko dejstvo stvara celovit portret.

Zato se ova knjiga manje čita kao niz odvojenih strofa, a više doživljava kao jedno široko i zatalasano polje zvuka, boje, uspomena i čežnje — kao pesničko platno na kojem žena neprestano nestaje iz stvarnosti da bi se ponovo rađala u jeziku.

Detaljnije pročitajte na sajtu Medija centra 016