Три песме посвећене Винском балу – Власотинце

ДАНИЛО КОЦИЋ: ВИНО ШТО ПЕСМУ, ПЕСМУ, ПЕСМУ ПОЈЕ!

Виноград на брег шири руке од срећу
Дочекује ме с’ песму, к’о пролећни д’н
Ал’ боли, боли ме срце к’д помислим
Што ћe једнога д’на да буде, буде с’м.

Ал’ комшика моја к’о слуза чиста
И умилна, лепа к’о мајски д’н
Боли ме, боли глава к’д помислим
Дал’ б’ш морам, морам да будем с’м.

Уз црвено вино што радос’ дарује
Реши се да питам к’ко је с’д на ов’ј д’н
Умилно се смеје, ти’о, кроз шалу, орати:
„Еј, комшијo, комшијo, ово је големи с’н!“

Збуни се, које да прозборим овакој з’нет
Она ме гледа с’с очи, лепе, велике, зелене
А ја застадо и храбро, ти’о, тише, најтише каза:
„Д’л би тела, к’д прође берба, да се удаш за мене!“

Она ме гледа и т’д рече што упамти за цел’ живот:
„С’м с’ тебе ‘оћу да сањам најубаве ноћи и зоре
На татка и мајку кроз сме’ и песму радосно зборим
Да с’м тебе, с’м тебе, млого, млого, млого волим!“

Уз румено вино што песму, песму, песму поје
И комшику полепу к’о најубав мајски д’н
Т’кој проведосмо убави живот с’ нашу дечицу
И неје, неје ми жал’ што с’м овол’ко, овол’ко стар!
             Данило Коцић

ДАНИЛО КОЦИЋ: ВИНО И УСПОМЕНЕ
(Шта ће нам писма сада)

Док испијам чаше вина и док љубим лице твоје
Желим само да се сећам срећних дана за нас двоје
Желим само да се сећам срећних ноћи за нас двоје

Враћам ти писма и успомене, враћам срећу и бол
Враћам све што си ми дала јер ниси живот мој
Враћам све што си ми дала јер нисам живот твој

Док испијам чаше вина и док гледам слике твоје
Желим само да се сећам срећног јутра за нас двоје
Желим само да се сећам срећних снова за нас двоје

Враћам ти писма и успомене, враћам срећу и бол
Враћам све што си ми дала јер ниси живот мој
Враћам све што си ми дала јер нисам живот твој

Док испијам чаше вина и док сањам усне твоје
Желим само да се сећам срећних снова за нас двоје
Желим само да се сећам срећних снова за нас двоје

Враћам ти писма и успомене, враћам срећу и бол
Враћам све што си ми дала јер ниси живот мој
Враћам све што си ми дала јер нисам живот твој

Рефрен
А шта ће нам писма сада кадa ране из младости боле
А шта ће нам успомене када се друге, друге очи воле
А шта ће нам успомене када се друге, друге очи воли
А шта ће нам писма сада кадa ране из младости боле
А шта ће нам успомене када се друге, друге очи воле
А шта ће нам успомене када се друге, друге очи воли

Данило Коцић

Данило Коцић: НАШИ ВИНОГРАДИ

На видиковцу одакле се оглашавају виногради
Из запуштене планинске куће чујем нечији глас:
„Комшија, дођи да виноградима подаримо наду
Да снивају како и даље имају диван стас!“

Раскомотила се тишина, и виногради ћуте
Муче се да се присете како је било некада
Да чују сваки наш давно изговорени пој
„О, кривице наше, што овако изгледате сада!

У мислима, у изгубљеној тишини, страдаше речи
Виногради наши недрагом падају у сан
Без гласа и песме, без ђердана и имена
Зову нас да им дамо наду и нови, лепши дан!

Данило Коцић