Вековници Марка Стојановића

За мене ова изложба није само још један културни догађај. О Марку Стојановићу писао сам годинама – у својим студијама о лесковачким ствараоцима, али и на страницама београдске Политике. Зато ми је занимљиво да данас, после толико година праћења његовог рада, посматрам „Вековнике“ не само као стрип, већ и као један од најзанимљивијих лесковачких културних феномена који је одавно прешао локалне и националне границе.

Иначе, изложба „15 година Вековника“ била је приређена у Етнографском музеју у Београду, као пратећа поставка изложбе „Ко то беше Краљевић Марко“. Отворена је 8. августа 2026. и представила је развој пројекта Марка Стојановића, уз учешће више од 250 стрипских аутора. Такође, постоји једна занимљива чињеница коју бих обавезно унео: иако се сада обележава „15 година“, серијал је започео још 2007. године, а данас има готово две деценије историје.

Од професора енглеског до једног од препознатљивих имена српског стрипа

Марко Стојановић је професор енглеског језика и књижевности, али је његово име деценијама чврсто везано за стрип. Од 1995. године води лесковачку Школу стрипа „Никола Митровић Кокан“, а од 1998. организује Балканску смотру младих стрип аутора. Београдски Салон стрипа му је 2017. доделио посебно признање за допринос српском стрипу. У званичном образложењу наглашени су његов рад као сценаристе, теоретичара, цртача и педагога, као и допринос промоцији Лесковца.

Посебно је значајан податак да је Стојановић троструки добитник Октобарске награде града Лесковца. Његова признања, међутим, нису само домаћа: његов рад је награђиван и на међународним салонима и фестивалима, aли број награда, ма колико био импозантан, није најважнија ствар у причи о Марку Стојановићу.

Његов највећи допринос можда је у томе што је од Лесковца направио једно од препознатљивих места стрипа на Балкану.

„Вековници“ – стрип који је прерастао границе стрипа

„Вековници“ су започели живот на страницама Политикиног забавника 2007. године. Од тада је серијал растао, мењао се, добијао нове епизоде и албуме, а у његовом стварању учествовало је више од 200 цртача и илустратора из великог броја земаља.

То је већ само по себи необичан податак.

Један сценариста – а велики број цртачких рукописа.

Једна основна митологија – а мноштво визуелних тумачења.

Један свет – а много аутора.

И управо се у томе налази једна од особености „Вековника“. Марко Стојановић није створио само серију прича. Он је створио свет у који су могли да уђу различити уметници.

Марко Краљевић као јунак између векова

У средишту „Вековника“ налази се Марко Краљевић, али не онај Марко којег познајемо само из народних епских песама.

Стојановић га је извео из епске прошлости и поставио у простор фантастике.

Марко постаје бесмртник, путник кроз векове и сведок историје.

У његовој близини је Чен, мистериозни вампир, а њих двојица постају необични сапутници у свету у којем се сусрећу митолошка бића, историјске личности и јунаци светске књижевности.

Тако се у истом универзуму могу срести Моцарт, Милош Обилић и Стеван Синђелић, али и Тил Ојленшпигел, доктор Фауст, Д’Артањан, Квазимодо, Франкенштајн и други ликови.

То више није само стриповска авантура.

То је игра са културним памћењем.

Историја као грађа за нови мит

Стојановић не жели да буде историчар у класичном смислу. Њега занима шта се дешава када историјску чињеницу, легенду и фикцију ставимо једну поред друге.

Зато „Вековници“ историју не препричавају.

Они је претварају у мит.

Управо је то једна од најзанимљивијих особина серијала: граница између стварног и измишљеног непрестано се помера.

Читалац зна да је Моцарт постојао. Зна да је Марко Краљевић део српске епске традиције. Зна да су Д’Артањан, Фауст или Квазимодо пре свега део књижевног и културног наслеђа.

А онда их Стојановић поставља у исту причу.

И ту почиње стриповска магија.

Од Лесковца до света

Посебно је важно што „Вековници“ нису остали затворени у српском културном простору.

Још је издање „Каинов сој“ било резултат сарадње лесковачких и бугарских стрипских аутора, настале у оквиру побратимљења Лесковца и Софије. На том албуму са Стојановићем је радило 13 истакнутих бугарских цртача.

Серијал је објављиван у бројним домаћим и иностраним часописима и представљан на изложбама и фестивалима ван Србије. О њему су писали и угледни стрипски теоретичари, а поједини албуми нашли су се у изборима најзначајнијих светских стрипских издања.

Тако је једна лесковачка идеја постала међународни стрип-пројекат.

Педагог који ствара нове ауторе

Када се говори о Марку Стојановићу, не би требало заборавити његову педагошку улогу.

Он није само аутор који ствара своје дело.

Он је и професор који ствара друге ауторе.

Школа стрипа „Никола Митровић Кокан“ постала је током деценија важна тачка окупљања младих стрипских стваралаца. Стојановић је, поред наставе, организовао изложбе, смотре, промоције и међународну сарадњу. У званичном образложењу признања за допринос српском стрипу управо се истиче његов вишеструки рад на развоју и промоцији девете уметности.

Зато се његов значај за Лесковац не може мерити само бројем написаних сценарија.

Он се мери и бројем младих људи којима је показао да стрип може бити озбиљна уметност, професија и начин комуникације са светом.

Зашто су „Вековници“ важни за Лесковац?

Лесковац је имао своје књижевнике, сликаре, музичаре, новинаре и друге ствараоце. Али стрип је добио једну посебну институционалну снагу управо кроз Школу стрипа „Никола Митровић Кокан“ и рад Марка Стојановића.

Зато „Вековнике“ треба посматрати и као део културне историје Лесковца.

Јер, шта је већи успех једне локалне културне средине него када њен стваралац своју идеју изнесе из локалног простора, а затим је врати у тај простор као дело које је препознато и ван њега?

Изложба у Власотинцу управо због тога има додатни значај.

Она показује да култура не мора да путује само из великих центара ка мањим срединама. Понекад се дешава обрнуто: идеја настане у Лесковцу, сазри, обиђе свет и онда се врати у наш крај.

И на крају – „Вековници“ као културна хроника

После толико година, „Вековнике“ више не треба посматрати само као један стрипски серијал.

Они су постали културна хроника једног времена, али и сведочанство о томе шта један упоран аутор може да уради када не прихвати границе средине у којој ствара.

Марко Стојановић је професор енглеског језика, али је истовремено и сценариста, стрипски теоретичар, преводилац, уредник, организатор и педагог. Његов рад обухвата много више од „Вековника“. Ипак, управо су „Вековници“ најбоље показали његову основну ауторску замисао: спојити наше и светско, историјско и митско, познато и измишљено, реч и слику.

А можда је најважније то што су „Вековници“ показали да Лесковац не мора да буде само публика великих културних догађаја – може да буде њихов творац.

Зато изложба у Власотинцу није само представљање једног стрипа.

Она је, на известан начин, сусрет Лесковца, Власотинца, Марка Стојановића и једне велике приче која већ годинама путује кроз време – „Вековници“.

Medija centar 016
www.medijacentar016.com