Dejan Đorđević, profesor: Dobro veče, rode moj! TIŠINA KOJA BIRA STRANU

Pesnici i pisci su kroz istoriju smatrani savešću jednog naroda, čuvarima slobode i onima koji u mraku prvi pale svetlo. Kada takvi pojedinci odluče da ostanu „neutralni” u prelomnim istorijskim trenucima, njihova tišina prestaje da bude pasivna — ona postaje aktivna saučesnica u nepravdi.

Ovakva „neutralnost” najčešće izvire iz hladne računice. To nije tišina mudraca koji čeka da se strasti smire kako bi doneo trezven sud, već kukavičko taktiziranje kako se ne bi zamerili moćnicima, izgubili privilegije, pozicije ili naklonost državnih fondova.

Skrivajući se iza paravana „čiste umetnosti” koja je navodno iznad dnevne politike, ovi umetnici zapravo biraju sigurnost sopstvene zone komfora na račun onih koji pate.

Dante Aligijeri je u svom Paklu takve „neutralce” smestio u sam predvorje pakla, smatrajući ih nedojstojnima i raja i dubljih krugova patnje, jer su živeli bez pohvale i bez pokude, ne čineći ni dobro ni zlo. Kada pesnik zaćuti u trenutku kada njegov glas može da odbrani čoveka, njegova poezija gubi legitimitet.

Mudrost zna kada treba govoriti da bi se gradio mir; podlost ćuti da bi se sačuvala sopstvena koža. Na kraju, istorija umetnosti ne pamti one koji su u strahu prećutali istinu, već one čija je reč bila štit za uplašene i glas za obespravljene.

Izvor: Medija centar 016