Miodrag Rajković: Heroj sa zaleđenim trepavicama

Možda ga ne pamte po imenu i prezimenu, ali gotovo je sigurno da se cela Srbija seća njegove fotografije - čoveka sa zaleđenim trepavicama. A kako i da zaboravi nesebičnog, požrtvovanog, hrabrog vatrogasca koji je za Badnje veče 2017. godine, na autoputu kod Aleksinca, više od osam sati spasavao ljude zavejane u koloni.

Tih božićnih dana, Miodrag Rajković (40) iz Niša, zadivio je Srbiju. Sa kolegama iz Vatrogasno-spasilačke jedinice, iz smetova su izvukli više od 50 automobila. Borili su se protiv vejavice i dubokog minusa za svakog čoveka gotovo do zore. Potom je, sa kolegama, odmah krenuo u potragu za Nenadom Radićem (33) iz Gornjeg Komrena, nadomak Niša, koji je nestao u smetovima.

Za 18 godina, koliko radi ovaj posao, video je, kaže, sve i svašta. Proživeo razne situacije, nebrojano puta rizikovao život spasavajući tuđe, ali je tek fotografija koja je obišla Srbiju uspela da dočara težinu i zahtevnost njegovog posla.

- Te večeri, ništa nisam mogao da vidim – priča Rajković. - Sećam se da mi je bilo čudno što sve nazirem kao kroz maglu. Nisam ni primetio koliko je hladno i koliko vetar duva. Izašli smo na teren zbog dojave da je majka sa bebom zaglavljena u autu, ali kada smo došli, zatekli smo kilometarsku kolonu. Satima smo izvlačili zavejane automobile. Tek kada sam na trenutak ušao u auto da se malo ugrejem i kad me je kolega slikao sa zaleđenim trepavicama, shvatio sam koliko je bilo hladno.

Iako mu se nija dopala medijska pažnja koja je potom usledila, srećan je da je njegova fotografija „odjeknula“ društvenim mrežama i medijima, jer su na taj način ljudi shvatili koliko je u nekim situacijama pripadnicima Vatrogasno-spasilačke jedinice, zapravo, teško da rade.

- Najteže je kada nam ljudi umiru na rukama – „otvara“ srce Rajković. – A, svaka intervencija je iskustvo za sebe. Svaka je teška i nosi dozu rizika, naročito kada su vremenske neprilike, putevi zavejani, neprohodni, kada se spava u šumi sa malo vode i hrane.

Zahvalnost u očima i osmesi na licima ljudi najveća su mu, veli, nagrada. Nemerljiva! Spasiti ljudski život, priznanje je nad priznanjima. Ovaj skromni spasilac kaže da mu, i posle godinu dana otkako je njegova fotografija obišla region, ljudi prilaze na ulici pozdravljajući „heroja sa zaleđenim trepavicama“.

- To je naš posao – nastvlja Rajković. - Naš je poziv takav, zahteva da pomažemo uvek. A, taj osećaj kada pomognete je neopisiv. Nema za to pravih reči. Naročito kada odlazimo na tehničke intervencije, kada ljudi zapomažu, kada svaka naša sekunda odlučuje o životu tih ljudi. Pa kada sutradan poneko od njih dođe i zahvali se što ste mu sačuvali glavu na ramenima, od toga nema veće sreće ni nagrade.

Najteže je, ipak, kako priča, kada se dogodi saobraćajna nesreća.

- One su najstresnije i najteže, jer nam ljudi ponekad umiru na rukama – govori nam Rajković. - Bilo je situacija kada posle udesa daju znake života, mi uradimo sve što je u našoj moći, dođe i Hitna pomoć, ali ipak ne uspemo da ih spasemo. E, to je najteže. Takve scene se urežu u sećanje pa mi njihovi likovi mesecima budu pred očima.

KAD POMOĆI NEMA

Priseća se hrabri niški vatrogasac i svoje najstrašnije intervencije:

- Pre 12 godina, kada sam krenuo na posao, ispred mene su se sudarili kamion i auto u kom su bila dva mlada vojnika koja su se vraćala sa zakletve. Ogromni plamen, buktao je iz auta, a nisam mogao ni da priđem. Odmah sam pozvao svoju ekipu i zajedno smo gasili požar, ali tu pomoći nije bilo. Taj dan neću zaboraviti dok sam živ.

DOBAR ZNAK

Ljudi ponekad kažu: „Pa, šta vi vatrogasci radite?“ – kaže Rajković uz osmeh. – Volim da se našalim pa im odgovorim: „Kada mi ne radimo ništa, to je dobar znak“.

J. Ćosin, Novosti