Stefan Radović: Borba je jedina opcija

Zbog čega si se odlučio da budeš javno i medijski vidljiv?

- Mislim da je jako bitno koristiti pogodan medijski prostor za slanje poruka drugim LGBT osobama da nisu same i da nema ništa loše u tome što smo pripadnici LGBT populacije – loše je društvo.

Zašto je bitno javno iskazati svoj identitet? Da li je to značajno zato što jedino to može garantovati adekvatnu borbu za ono što nam je potrebno?

- Za sada jeste bitno. Heteroseksualni ljudi ne mogu uopšte da zamisle koji su to izlivi teških emocija i strahova raznih vrsta koji dolaze iz dana u dan kod ljudi koji imaju istopolnu orijentaciju. Život u izolaciji, u krivici koju im je na metnulo društvo. Pogotovo u manjim mestima.

Reci nam nešto o važnosti podrške porodice, bliskih osoba, poznanika, društvene zajednice u kojoj živimo?

- Podrška je od ogromne važnosti, pa makar imali samo jednu osobu pored sebe koja nas podržava. Ja nažalost kada sam se deklarisao kao homoseksualac nisam imao podršku porodice, ne mogu da kažem da je i sada imam u potpunosti ali su se stvari i te kako promenile na bolje.

U kakvim ste vi sada odnosima sa svojom porodicom?

- U daleko boljim nego ranije. Zapravo ja sa majkom i sestrom nikada i nisam imao problema, ''problem'' je bio moj otac kome je moje priznanje da sam gej i ako je on duboko u sebi to odavno znao teško palo pa je reakcija bila jako burna. Inače, najveći problem kod svih pripadnika LGBT populacije nakon priznanja svojoj porodici seksualno opredeljenje zapravo i jeste to ne prihvatanje u tom trenutku, ali vremenom sve dođe na svoje mesto.

Kakav je vaš stav o održavanju gej parade?

- U Srbiji je donet zakon protiv diskriminacije i postavlja se pitanje da li je taj zakon donet samo da bi dobili od nekog plus ili treba na delu da ga primenimo. Koja god grupa građana izražava nezadovoljstvo u skladu sa zakonom, ja to podržavam.

Mislite li da će ove godine biti održana parada?

- Da bi Prajd uspeo potrebno je da država i gradske vlasti preuzmu odgovornost. Lepo je biti ono što želiš da budeš, a jedan lezbijski i gej slogan kaže: Svaki poljubac je revolucija. Država mora da shavti da nema ništa preče od ljudkih prava.

Možemo li uopšte govoriti o poboljšanju LGBT prava u Srbiji?

- Apsolutno! Međutim, još uvek ima ultra desničara koji hoće to da zaustave. Oni nas ne mogu zaustaviti, ali zasigurno usporavaju razvoj ljudskih prava. Srbija već ima puno građanki i građana koji su lezbijke i koji su gej, trans. To je činjenica. Ova država i društvo mora će to prihvatiti.

Na tom putu borbe doživljavaš često nasilje zbog svog rodnog ili seksualnog identiteta?

- Postoji jako puno LGBT osoba koje svakodnevno trpe i nasilje i disrkiminaciju, ali jednostavno slučajeve iz straha ne prijavljuju policiji. Jer postoji veliko nepoverenje da nešto može da se prijavljivanjem promeni, to je svkakako velika greška jer svaka osoba treba da prijavi nasilnika a onda je na potezu tužilaštvo. Tako da nasilnika uvek treba prijaviti i ja to uvek činim.

Kakvu ti saradnju kao neko ko se javno deklarisao i bori za prava LGBT poulacije imaš sa državnim institucijama?

- Nailazio sam par puta prilikom odlazka u pojedine državne institucije na razne neprijatnosti, ali bi se uvek nakon toga tu vratio još par puta jer je borba jedina opcija uvek, a ja neko ko nikada ne odustaje. Prava Lavčina i to ne samo u horoskopu (smeh).

Da li ima puno LGBT osoba na područiju Topličkog i Nišavskog okruga?

- U svim branšama i svuda oko nas ima puno LGBT osoba. Tu je recimo na primer i puno lekara koji će možda baš sutra da spasu vaš ili život vama drage osobe.

Uvek govoriš što bi se reklo otvoreno i ''Bez dlake na jeziku'' i ako to često zasmeta većini?

- Nikada nisam podilazio mišljenju većine. Ja ne igram po taktovima sveopšteg odobravanja. Na taj način bih samog sebe iznevirao. Govorim istinu po cenu svega. Ne idem ko mnogu drugi linijom manjeg otpora. Čak i kada to znači da radim protiv sebe. U Srbiji preovladava malograđanski sindrom sažet u stavu – bolje ja da ćutim, da se nikom ne zameram, zaradim sebi za ‘leba i gledam svoja posla, ima ko će, ne moram ja i ako o ljidskim pravima ne sme da se ćuti.Zbog svega što govorim iz sopstvene, ljudske potrebe imam samo jako loša iskustva i probleme. Jedni me smatraju hrabrim, drugi ludim. Ali mi nije potreban niko da mi potvrdi da radim pravu stvar. Znam da je tako. Moje srce zna. I videćete, za pet, deset, dvadeset godina, jer ponoviću po ko zna koji put nema ničeg važnije od ljudskih prava.