Studija Profesora Tihomira Petrovića „Ogledi i kritike“

Reč je o delu izuzetne vrednost i, kao i prethodna dela prof. Petrovića, pokazuje njegovo enciklopedijsko obrazovanje i talenat.
 

Tihomir Borivoja i Radoslave Petrović (1949), Bošnjace kod Leskovca. Doktor književnih nauka. Profesor emeritus.
OBJAVIO KNjIGE: Poetske slikovnice (2019), Siroti Srbi – sirotinja u srpskoj književnosti (2020), Rad je najlepša pesma (2021), Umeće govorenja (2021), Uvod u književnost za decu (2022), Antologija Tito (2022), Nije mu sezona – antologije iz jablaničkog kraja (2022), Istorija srpske književnosti za decu (2023), Plagijat (2024), Besede (2024), Čovekov život (2025), Teorija književnosti (2025), Književnost, kultura, život (studije, ogledi, zapisi) (2025).
 

Iz ove studije, za ovu priliku, izdvajamo Pogovor.

Čovekovo umeća i dostignuće, jedan lepši i sjajniji svet, književnost daruje životu nešto prijatno i srcu drago; nedostižna je njena plemenitost i moć da podigne ukus, izoštri čula i emocije, pouči i uputi na dobro. Misli u kojima leži jedno racionalno zrno i slike koje izgledaju stvarno i trajno do neprepoznavanja, izazivaju nehotičan pokret mašte i strasti – obogaćuju i osmišljavaju život, pripomažu da radost nadvlada tugu, ushićenje ogorčenje, uzvišenost poniženost, snaga slabost. Uče da žurimo i živimo,pevamo i veselimo. I kad ne oslobađa od dosade i patnji, ne brani od rugobe i smrti, poetska reč je nemala uteha u našem malovečnom životu.

Književna pak kritika u funkciji je razumevanja literanog dela u svoj njegovoj dijalektičkoj sprezi i celovitosti. Analiza i valorizacija teksta, kretanje po polju pesništva kao zasebnog oblika ljudske prakse, principijelno, ne može se svesti na problematiku estetskog suda, već i na neka druga značajna pitanja.
Tumačenje prirode umetničkog dela i kompleks značenja koja ga konstituišu, razumevanje stvaralačkog postupka, postulira odgovarajuće kriterijume i adekvatnu metodologiju. Analitičko-sintetičko ispitivanje teksture počiva na opšteprihvatljivim naučnim merilima, izvedenih iz samih tvorevina koje čine korpus književnosti. Determinisan horizontom estetike, svet umetnosti reči podleže i spoljašnjim ocenjivačkim načelima.

Doživljavanje, poimanje, viđenje i ukus, specifičnost temperamenta, rečju, kritičarevo ja, čine književni sud krajnje individualnim. Tek, traži se sposobnost naučnika i umetnika, smisao za sklad i nijansu, vlastita spretnost,
Ma koliko optativno-voluntaristički, vrednosno-prosuđivački stav podleže i opštim estetskim zakonitostima. Spontan i kreativan čin po sebi, (po)dalje od matematički merljive apstraktnosti, književnokritički sud ipak spada u racionalan zabran i podleže, kao i svaki sud, reviziji i apelaciji.
Nekoherentnog pojmovnog sistema, svedena na zbir utisaka i mišljenja, teorijsko-kritička misao izneveri, kreativnost i delo ostaju neshvaćeni.
Knjiga pod naslovom Ogledi i kritike u znatnom opsegu zaprema časopisne i novinske priloge.

Pod istim krovom poređani su radovi autora koji su se nametnuli svojim delom. Nesvodivog poetskog i kritičkog nerva, neki o kojima, možda, valja reći najbolje, nosioci su naše nacionalne književnosti. Valorizuju se, inače, mahom pisci koji su se popeli do klasične visine, slave pobednici, a pobeđeni su mimo interesovanja; shodno starinskom predubeđenju: jedni su građevinski preduzimači, a drugi književne kalfe koji nose cigle. Jer se u zajednicu prima ono što donosi novo.

Osim uglednih pisaca i kritičara, zastupljeni su pregaoci koji vlastitim pesničkim impulsom nadilaze svoje pozicije i probijaju zid osrednjosti. Reč je o autorima solidnijeg glasa, izašlih iz senke anonimnosti — kažimo nedvosmisleno — posrei je grupacija koja igra veću ulogu u rasparčavanju ideja i predstava o samoj književnoj umetnosti. Bez korisnih trudbenika duha, koji se posvednevno uzdižu na vidiku, slika i snaga lepe književnosti bila bi nepotpuna.

Svako novo izdanje pruža moućnost ispravljanja grešaka. Ponovo pregledani, tekstovi se sada daju u nešto revidiranom obliku: učinjene su dopune, gde-gde priložene nove činjenice, neke izostavljene. Stilske intervencije, nadamo se, doprineće lakšem toku izlaganja, a nedovoljno jasno jasnijim. Otklonjeni su tehnički previdi, jer se sudi sa stanovišta gramatike i štamparskih grešaka.

Sakupljeni u relativno neutralni mozaik, bez zajedničke misaone perspektive i neke unutarnje sadržine, knjiga, nadamo se, ne ostavlja utisak stvari silom sabranih i uvezanih u korice. Podignuta na starim temeljima, od starih cigala, skromno se nadamo, ona drži priloge u zajednici kao što cigle drže zidove kuće.

I pored brižljive revizije, konačan oblik priloženih tekstova ostaje podložan kritici. Izvlačenje iz prikazanog dela onoga što je u njemu dobro, što donosi, a ne čega nema, vodilo je pohvalama, mestimice, neodmerenim poređenjima.

Ima naslova preskromnih, sastavljenih, možda, bez dovoljno kritičnosti i razumevanja, a koje je autoru bilo žao da odbaci; napose ostaju svedočanstvo „sazrevanja“ i nedovoljnog književnog iskustva.

Čitalac će da oprosti upuštanje u autokritiku i izvinjenje, za koje poslovica kaže da su oni zapravo vlastita optužba.

Protivno uobičajenoj praksi pri sastavljanju knjige, autoru je uskraćen izraz zahvalnosti subjektu čiju bi velikodušnu pomoć uživao.

Izvor: medijacentar016