Gde su nestali zmajevi i vile?

Ovaj trstenički novinar i književnik za "Kurir" govori o mitologiji Pomoravlja, o vampirima, zmajevima, vilama, vilenjacima i drugim narodnim kazivanjima koje pamti narodno stvaralaštvo ovog dela Srbije.

"Najviše pažnje posvetio sam vilama i zmajevima. Uspeo sam da dođem do saznanja kako su se rađali zmajevi, a rađali su se iz užarene lopte, "zasunčeta", koja je iz jezera kod sela Pretrkale, u niškom kraju. Iz tog jezera obavezno je u jesen izlazila užarena lopta i lebdela visoko ka nebu. Oko ponoći, "zasunče" bi se rasprskavalo u bezbroj malih "zasunčadi" koji bi dugo zajedno lebdeli nad nebom južne Srbije. Iz vatre jednog "zasunčeta" tada se rađao zmaj. "Zasunčad" su ga pratila do pred zoru, dok im ne izrastu krila, a onda ga ostavljali da on sam pronađe svoje stanište, planinu" počinje priču Žika.

Nikolić naglašava da su i vile bile veoma prisutne u narodnom kazivanju kod Srba, a narod ih je podelio u tri grupe, među kojima su vodene vile, planinke i rusalke, vile koje su u posetu Srbiji dolazile iz Rusije.

"Vile su bile prelepe, a srpska mladež je posebno volela da ih gleda dok se kupaju nage u jezerskoj Bile su veliki prijatelji ljudima i pomagale su im, posebno pri vidanju rana. Vodile su ljubav s ljudima i kažnjavale one koji nisu umeli da čuvaju tajnu. Strogo su čuvale vilje osobine, da mogu da lete, da budu nevidljive i da ne stare. Ako im se ukrade češalj, postaju obične žene, a ako im se ukrade okrilje, onda više ne mogu da lete. Vile su bile velike čistunice, provodile su mnogo vremena kraj vode. Vile su besmrtne, ali su kao i izvori otanjile u Srbiji. Sve ih manje ima u našoj zemlji" kaže Nikolić.

On priča da su zmajevi bili zaštitnici i čuvari plodnih polja. Pri naletu strašnih vetrova, zmajevi su podizali krila i ulazili u borbu s njima, cepali su ih, zahvaljujući vatri iz svojih krila. Tako su, prema pričama, branili srpska berićetna polja.

"Zmajevi su bili veliki ljubavnici. Birali su najlepše devojke, žene i udovice koje su zaboravljali njihovi muževi, pa su s njima vodili ljubav u dugim noćima. Iz takve ljubavi rađala su se u Srbiji "zmajevita" deca. Od druge dece razlikovala su se zbog ogromne snage i mogla su da urade što deset običnih ljudi ne može. Zmajevita deca razlikovala su se i po malim krilima, koja po potrebi rašire i mogu da lete, a tad im i porastu" kaže istraživač mitologije i dodaje da je još kao dete slušao priču da se u Medveđi, kod Trstenika, povampirilo nekoliko umrlih ljudi.

"I među vampirima je bilo zlih i opakih, koji su sisali narodu krv i davili ga. Naravno, bilo je i dobrih vampira, koji su, takođe, vodili ljubav sa ženama, a iz takvih ljubavi rađali su se vampirčići i đavolčići. Po jednom takvom đavolčetu porodica Đavolović iz Medveđe je dobila i svoje prezime" veli ovaj trstenički novinar.

Narod je verovao da se može povampiriti svaki mrtvac koji umre bez sveće i kome koža nije bodena. Zato pamtimo tradiciju da svakog umrlog, pre sahranjivanja, probodu glogovim trnom. Pojavom vakcine, ljudska koža se bode, pa su i vampiri iščezli.

Kaže da sve ovo ukazuje da je duhovni život kod Srba, naročito u Pomoravlju, bio veoma razvijen. Ostaje nam da žalimo što ovim putevima nije prošetao i Vuk Karadžić. Sigurno je da bi zapisana narodna književnost bila daleko bogatija.