Да ли знате занимљиву причу о капели на врху планине Ртањ?

Примећујем, што сам старија и што више свог присуства, времена и мисли остављам (на) планинама, то мање речи налазим да опишем оно што прикупим одатле, када се “приземљим” корацима и мислима натраг у градске улице. Џиду Кришнамурти је то добро описао: “…Не можете спустити планински врх у долину. Опис није описано; ја могу описати планину, али опис није планина, и ако се ухватиш у опис, као што већина људи ради, онда никада нећеш видети планину. ”

Нећу описивати Ртањ. Бар не овог пута. Уместо тога, поклањам мало другачију причу свима вама, драги планинари, који се небројено пута на својим успонима на ову предивну планину задржите код препознатљиве капеле на врху. Али, да ли знате ишта о њој? Ево њене приче, из пера мог оца, Радише Драгићевића, који је предано, и из правих извора, скупљао детаље о истој.

У исто време кад и борски рудник бакра, и на исти начин, случајем (рудар Паун Междиновић је упркос наредби Фрање Шистека да се радови обуставе јер је Ђорђе Вајферт остао без пара ипак испалио последњу мину и открио бакар), тако је и случајем у једној параћинској кафани 1901. власник штофаре Самуил Минх на Св. Тому чуо причу од Раденковића са Ртња који се жалио да кад заложи ватру на ливади – гори му и земља.

У сељачкој истканој торби у којој му је, потом, Раденковић донео напуњену том “горућом” земљом, Самуилу је било јасно да је то веома квалитетан камени угаљ. Наравно, Раденковић је рекао да он “нема времена за то јер мора да ради земљу”, али је ливаду дао у закуп – и 1903, кад и борски, отворен је рудник. Самуил је саградио постројења и зграде те парну електричну централу, али и станове за рударе који су почели да стижу са свих страна, у великом броју. За потребе транспорта изграђена је и пруга, 1912. године, данас позната траса Параћин – Зајечар.

Самуил, пореклом Јеврејин из Моравске, живео је у Србији још од 1870, када је у Параћину отворио најмодернију штофару на Балкану, чувену по чоји, камгарну и гајтанима. У Србији су му одрасла и деца: кћери Ида, Регина, Грета и Августа, и синови – Јулијус (1873-1931), Адолф (1880-1941) и Александар (1893-1977). По његовом повлачењу, деца су основала АД Браћа Минх, а вођство је преузео најстарији Јулијус. Самуил је умро 1919. године у бечком санаторијуму, где је био на лечењу.

Иначе, породица Минх је у време пада Србије, 1915-1918, морала да бежи из земље, а за то време су рудник експлоатисали Немци, и у повлачењу га порушили и поплавили, тако да су Минхови морали да га у потпуности обнове.

Јулијус, најстарији син, је Грету, имењакињу једне од својих сестара, Јеврејку аустријског порекла, упознао у Словенији за време лечења од туберкулозе. Она је била болничарка и од тада се нису раздвајали. Грета се убрзо уклопила у породичне послове, и чак у многим стварима преузела примат.

Задивљујуће, у оном времену, за сваког радника оформила је социјалну карту. Водила је, попут брижне мајке, бригу о свакој радничкој породици у тој мери да је знала рођендан сваког детета и даривала га; свако дете, од одојчади до узраста 14 година, примало је Божићни поклон у одећи и храни, а кад би Грета чула да је неки рудар “попио” плату, носила би породици помоћ.

Појединачна брига за децу огледала се у чињеници да је сусретима са децом углавном шапатом говорила “Да видим да ли си сада опрао врат” или “Ако пијеш ракије, неће за тебе бити поклона”. Сведоци оног времена говорили су како је трешње из своје баште својеручно брала и носила рударској деци. Приче о њеној хуманости и пожртвовању говоре о томе како је носила канте са млеком у параћинску болницу.

Упркос свему, Грета није имала свој пород, и то је била њена велика и непреболна рана. Зато је и целу рударску колонију третирала као своју велику породицу, а децу рудара као сопствену. “Ја немам деце” – говорила је. “Зашто се не бих бринула за туђу, зашто да не осете радости које им лако могу учинити. А, разуме се, да се мој муж са тим слаже”.

Под њеним надзором отворена је основна (1922), а потом и средња школа, биоскоп, па соколски дом (1936), фудбалско игралиште; наравно, опремљена је и модерна амбуланта која се бринула о здрављу рудара и њихових породица. Иако су већи број ученика чинила деца радника других нација и вере (нарочито стручних кадрова који су довођени из иностранства), настава се одвијала на српском језику и по програму, поштовани су православни верски обреди а школа је славила Светог Саву као школску славу.

Поред школе у насељу Ртањ, изградили су и школе у два суседна села – Мирову и Рујишту – одакле је био највећи број њихових радника. Најбољи ученици су стипендирани за даље школовање, а добре шегрте су упућивали на усавршавања код врсних мајстора по Србији о свом трошку. Можда из данашње перспективе и односа изгледа невероватно да су у столарској радионици рудника израђивали бесплатан намештај за усељавање породица нових рудара!

Грета је осмислила и учинила своје боравиште бајковитим: Минхови су живели у вили окруженој парком у коме је било око 150 врста украсног растиња донесеног са путовања, међу којима је било и егзотичног, а ту је била и стаклена башта, прелепи ружичњак, купола, фонтана и чесма. Њена потреба за лепотом огледа се и у чињеници да је уредила да се дуж пруге у насељу засади преко 3000 ружа, а баштован који се о њима и бринуо, Родољуб Видојевић, у Гретину част, успео је да калеми и црну ружу.

И живот рудара у новим становима који су се пружали под вилом Минхових је био на високом нивоу за рударска насеља, а рудари свих нација живели су као једна породица.

Јулиус Михн

Почетком тридесетих година прошлог века у свету је ескалирала економска криза, чије су се рефлексије осетиле и у нашој земљи и донеле непремостиве тешкоће. Истовремено, завладала је и велика суша.

У намери да несебично помогне сељацима из Црноречја, како се назива крај око Ртња због тока Црног Тимока, Јулијус је дао реч да ће извести угаљ и купити и поклонити сеоским домаћинима кукуруз за стоку, како би је прехранили.

Но, уместо очекиване лађе из Мађарске (пуне кукуруза купљеног у Бечу), Јулијус је у Београду примио лажни телеграм о њеном потонућу. Скрхан овом вешћу, Јулијус се обесио у Београду, 1931, оставивши рудник на управу Грети и браћи.

Наравно, вест о његовој смрти је примљена болно, не само у породици, већ у целом крају. У спомен на њега, на највишем врху Ртња, Шиљку, на 1566м надморске висине, започета је изградња камене капеле. Стотине рудара и сељака су ручно и на магарцима износили клесани камен и грађу уз врлет. Капела је освештена 1932, а Грета је знала да из свог парка сатима у предвечерје гледа одсјаје сунца на њеним зидовима упртим у само небо, док је унутар капеле горела вечна светлост кандила.

А онда је дошао нови рат и погром. Рудником је, по доласку Немаца, завладао његов дотадашњи директор Јулијус Холик, тајни агент Гестапоа. Грета се сакрила у село Илино под Ртњем, код породице Раденковић (власника ливаде која гори, са почетка текста), а Холик је у нади да ће присвојити рудник пријавио Алфреда Хермана, Јулијусовог сестрића који је уз Грету био један од најагилнијих чланова породице у организовању живота насеља, Немцима – и они су га као Јеврејина стрељали у Зајечару.

Готово истовремено, у Београду, млађи Јулијусов брат, Адолф, видећи да Гестапо прилази његовом стану, узима смртоносну пилулу. Рат је преживео једино најмлађи Александар, кријући свој идентитет и порекло у Београду.

Но, рудник није дуго радио под Немцима. У ноћи 20. августа, група партизана на челу са Добривојем Радосављевићем Бобијем, уз помоћ рудара Алојза Хиршеља и Милутина Ружића, напала је и онеспособила рудник.

По окончању рата, нова комунистичка власт је Минховима одузела рудник. Грета Минх је последње године живота провела у сеоском дворишту Раденковића у Илину, у соби направљеној под кошем за кукуруз: вода ју је чекала на бунару, а пољски клозет у углу дворишта. У том је амбијенту умрла, 1947. године.

Горе, на Ртњу, у дану када је међу рударима под новом управом (а многи су били из њеног времена) стигла жалосна вест о њеној смрти, тадашњи директор рудника по имену Франц Мачек запретио отказом сваком рудару за кога чује да је отишао на Гретину сахрану. Гретине остатке је њен млађи девер пренео и сахранио у породичном гробу Минхових; Александар је умро 1977. у Београду.

У народу, склоном причама, колају предања о металној кутији пуној новца, сакривеној у шупљем дрвету (чак и од породице Раденковић која се, наводно, томе надала), кутији коју су по Гретиној смрти открили и у Израел однели њени рођаци, о чему им је, пре смрти, дојавила писмом. У тој истој намери, намери да се докопају блага, да ли је права реч – вандали, минирали су и рушили капелу у више наврата, од 1969. до 1990.

На несрећу, сахрањен је и рудник, 1967. године. Држава је проценила да је “због јефтине нафте производња угља нерентабилна и непотребна”. Некадашње насеље, које је бројило 2000 душа, расељено је и опустело. Тек касније, много касније, у њега су дошли ретки нови станари. И избеглице.

У одмаралишту, свакога лета, оживе детињи весели гласићи у време тзв. “пољске наставе”, и можда протрче ураслим стазама и парком, док њихови родитељи остају зачуђени пред траговима некадашњег живота – траговима, о којима, бар за сада, нема записа.

На врху Ртња, на Шиљку, попут крњег зуба непца, боде облаке укрљак некада дичне капеле.

И није само ова прича оваква, и није једина. И није само ово само прича о њима.

Ово је и прича о нама.

http://dahplanine.com/da-li-znate-zanimljivu-pricu-o-kapeli-na-vrhu-planine-rtanj/