Човек без слуха и Црвени Картон у Нишу: Ноћ када је месец умро млад

Стидљиви наговештај пролећа, поред тога што је оживео Кеј и градска шеталишта, донео је и низ добрих музичких дешавања у највећи град на Нишави. Након скоро двомесечног затишја и са понеким дешавањем вредним пажње, тек крајем фебруара започела је права концертна сезона, а судећи по снази и енергији синоћњег дешавања у клубу Феедбацк, музичка машина се озбиљно захуктала.

Да мање средине знају да изнедре квалитетне бендове, до сада је доказано небројено пута. Наступ Црвеног Картона из Крушевца само је још један прилог тој тези. Ова уиграна четворка, без устручавања и лажне скромности, може да стане раме уз раме са било којим светским бендом из овог жанра.

Наступ започињу сасвим лагано са “Ирска школа” а онда се кроз песме “Интернетионализација”, “Фенсер” и “Демонкратија” дотичу актуелних тема. Њхова енергија је неспутана а ритам просто прозуји телом и натера на скок. У тренутку настане дилема да ли се усредсредити на дешавања на бини или се једноставно препустити ритму.

“Буђење” доноси разрешење али и поруку – да се боримо за себе и то “Мало парче раја”. Своје место на сет листи те вечери нашле су и “Yugo 55” и “Деведесете”. И тако, док смо “Читали између редова”, енергични крушевљани су нас прошетали кроз свој свет и поздравили се с нама уз “Пијану песму”.

Кратку паузу између наступа два бенда публика је искористила да се прегрупише и приближи бини. Већ на самом почетку било је јасно да “Љубав је тамо где станујем ја”, односно Човек Без Слуха. Телом је пролазила језа док се хорски певала “Уместо осмеха” а скакутало уз “Досадан дан”. У

духу претходног бенда који је више свирао а мање причао, наставио је и Човек Без Слуха нижући: “Ти само мислиш да ме знаш”, “Небески бенд”, “Икаров лет”. Заокрет ка вредностима старе школе праве уз “Блеф”. Узаврела атмосфера потпалила је неколико замало крвавих шутки, те је бенд морао да замоли све присутне да поведу рачуна јер није поента да се некоме разбије нос. А било је тешко смирити страсти уз “Упомоћ!”, чак и уз “Реци Не”.

И док су неки скакали или се шуткали, неки су упорно телефонима снимали скоро сваки моменат концерта. Песму “Параноик” ЧБС посвећују момцима из бенда Црвени Картон, а за “Ништа ми старо не недостаје” на бину се пење Милутин Поповић (Док7) и пева заједно с њима.

Наступ полако улази у завршницу уз жељно исчекиване “Суперхерој” и “Далеко близу далеко”. Инспирисани епитетом који их прати – да су “шумадијски Рамонеси”, изводе једну обраду овог култног бенда: “Pet Cemetary”. Након “Сањам” симболично заокружују свој наступ са “Готово је”. Публика није желела крај те их хорски позива на бис и добија још две посластице: “Ноћас месец умире млад” и “American Jesus” (Bad Religion).

balkanrock.com