Економска 2013: Мини инфлација, макси Ер Србија...

И Срби су доживели незамисливо - инфлација је у новембру износила свега 1,6 одсто (мерено ценама из једанаестог месеца 2013. према истом месецу 2012. године). То не само да је нижа инфлација него просечно у ЕУ , (додуше у једном месецу), него је најнижа стопа у последњих 40 година.

Оно што "срећу квари" је што прича о инфлацији није "као у Немачкој", па да ју је оборила ефикасна држава и привреда, већ је последица много прозаичнијих ствари, попут дугог пада животног стандарда грађана и добре пољопривредне сезоне. Осиромашени грађани више једноставно немају новца па трговци не могу да подигну цене а тамо где се то може, као код хране због родне године, оне су тек мало пале.

Са прошлогодишњих 12,2 одсто, инфлација се обрушила на свега неколико процената крајем 2013. а за 2014. Народна банка Србије обећава да неће узлетети на више од четири, пет, евентуално шест одсто.

На друго место економске 2013. по значају требало би поставити почетак изградње гасовода Јужни ток, али просечан грађанин ће пре годину памтити по узлетању Ер Србије.

Влада Србије и авиокомпанија Етихад из Уједињених Арапских Емирата су почетком августа основале заједничку компанију Ер Србија која је под тим називом почела да лети крајем октобра. Нова компанија, по стартним улагањима вредна 200 милиона долара, настала је на темељима пропалог Јат ервејза. Кренуло се уз фанфаре, изнајмљеним авионима "ербас а319" од којих првенац носи име "Новак Ђоковић", отварањем нових летова по региону... Профитабилно пословање се очекује већ 2015.

А сад Јужни  ток. За оне несклоне геостратешким питањима поменути гасовод само је још једна "цевка" којом ће у Србију долазити (скупи) руски гас. Надлежни кажу да се ради о историјском пројекту који обезбеђује енергетску сигурност земље, опоненти да је то тек накнада Русима за подршку у вези с Косовом.

Било како било, изградња деонице међународног гасовода Јужни ток, који ће се пружати од западне обале Црног мора до Италије и Аустрије, у Србији је почела 24. новембра симболичним заваривањем првих цеви у војвођанском селу Шајкаш.

"Српско" парче ће коштати 1,9 милијарди евра, изводи га и њиме ће управљати у оф шор зони регистровано предузеће Јужни ток Србија (Гаспром 51 одсто, Србијагас 49 одсто). Како Србија нема пара за радове, свој део ће Русима платити из такси за проток гаса, тако да бар за прво време Србија од гасовода неће зарађивати ништа.

Са ове три ставке бисмо заокружили све позитивно остварено у 2013, коју из другог економског ракурса можемо сматрати и годином афера.

Прву половину године свакако је обележила афера "Млеко", или "Афлатоксин". Тадашња нереконструисана влада покушала је да покаже да то што је ниво токсина у млеку, које у Србији увелико користе све генерације, десет пута виши од дозвољеног не представља опасност по здравље грађана. Пропис је промењен, млеко је потезом пера постало "здраво", смењени су неки људи у надлежним инспекцијама, али је остала чињеница да у Србији ланац контроле здравствене исправности "од њиве до трпезе" не да не ради него чак ни не постоји.

Труле политичке банке

Надаље, афера је било и у банкарском сектору. Уз економски и политички прасак угашене су две банке, Агробанка (чак два пута, као стара и Нова Агробанка) и Развојна банка Војводине. "Отишла под лед" је и, мање-више у тишини, још једна некадашња "златна кока" за политичаре и привреднике блиске власти – Привредна банка Београд. "Спашавање" па гашење те три банке је пореске обвезнике коштало око милијарду евра. О менаџменту и највећим "клијентима" некад моћне Агробанке сада се "старају" кривични тужилац и суд, а депозите и наплативе кредите преузела је државна Поштанска штедионица. У власништву државе је остало још шест банака. Осим Комерцијалне банке и поменуте Штедионице, остале ће највероватније бити угашене или припојене.

Здравље је важно али просечан грађанин Србије ће 2013. сигурно више памтити по "афери свих афера", односно судско-затворској саги најпрокаженије личности у региону, власника Делта ходлинга Мирослава Мишковића.

Бизнисмен који је проглашен за тајкуна свих српких тајкуна и који је са места највећег приватног послодавца у Србији склизнуо у улогу човека кривог за све што у држави и друштву не ваља, у притвору је провео првих седам месеци ове године, након хапшења средином децембра 2012. На суђењима ће исто тако провести вероватно целу 2014, иако се за сва дела која му се стављају на терет ни у једној земљи ЕУ правно не одговара јер, у крајњем случају, право је власника да упропасти своју приватну фирму ако жели.

Сада се брани са слободе на суђењу за малверзације у приватизацији и пословању путарских фирми, заједно са партнером у том послу, "српским краљем путоградње" Милом Ђурашковићем. Кроз власти наклоњене таблоиде најављују му се још нека суђења – за приватизацију Ц маркета, рецимо.

За разлику од инфлације, која је сада наша статистичка дика, једним другим важним економским параметром не можемо се поносити. Јавни дуг Србије на крају новембра је достигао 19,5 милијарди евра (59,1 одсто БДП-а). док је на крају 2012. био 17,67 милијарди.

Нови и нестраначки министар финансија Лазар Крстић, можда није успео да стегне буџет колико је намеравао али је бар успео да га прикаже онаквим какав јесте, без скривених рачуна "испод" или "изнад црте". Да транспарентни буџет буде одржив биће потребна задуживања, кажу до пет милијарди у 2014. години, ако не и повећања пореза.

ШТА НАС ЈОШ ЧЕКА У 2014.

Већ са првим данима нове године долазе и нова поскупљења. Од 1. јануара нижа стопа пореза на додату вредност (ПДВ) за многе производе више није осам већ 10 одсто, а за неке производе, као што су рачунари и рачунарска опрема,.чак 20 одсто.

Са редовним усклађивањем акциза, или по српски трошарина, поскупеће и гориво и цигарете, тражи се поскупљење струје. А кад поскупи гориво...

Али неће због цеха на пумпи или скупљих компјутера 2014. година бити преломна, већ због рада. Тачније, закона о њему.

Измене Закона о раду, о којима је почео дијалог са синдикатима у новембру да би био прекинут месец дана касније, од Србије траже међународни кредитори али и домаћи послодавци.

Против "антирадничких прописа" су отворено синдикати, а потихо добар део политичке елите (што из практичних, што из идеолошких разлога).
Терет да изнесе реформе од којих се бежи деценијама (статус квоа у радном законодавству, преко субвенционисања неефикасне државне привреде до плаћања скупе јавне управе) пао је на плећа још једног нестраначког министра у влади социјалисте Ивице Дачића и напредњака Александра Вучића, либерално оријентисаног министра привреде Саше Радуловића.

Синдикати су му у 2013. бурно, чак насилно, прекинули јавне расправе о закону о раду, а колеге из Владе одмах на старту под тепих гурнули иницијативу за мањим порезима на рад. Чак је другим обавезама "био спречен" да планове свог сектора презентује пред народним посланицима при премијери реконструисане владе.

У 2013- је већ од Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) проглашен за реформатора године, остаје му 2014. да се покаже од чега је саздан.