Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Шта доноси професионализација војске?

rssBookmark and Share

18.02.2010. Бранислав Г. Ромчевић

Шта доноси професионализација војске?
Аутор: Бранислав Г. Ромчевић, Објављено: 15. 02. 2010.

Кад је римски генерал и политичар Гај Марије поткрај другог века пне. схватио да слободни и имућни римски грађани - из чијих се редова за одбрамбене потребе дотад формирала војска – нерадо боре ван граница италијанског полуострва, и да их нема довољно за велике војне подухвате, искористио је свој положај и спровео реформе – увео професионализацију

Библија каже да нема ничег новог под капом небеском. Историјска анализа показује да је то доиста тачно. Узмимо пример такозване професионализације војске. Узмимо Рим као праузор (иако има и других). Кад је римски генерал и политичар Гај Марије поткрај другог века пне. схватио да слободни и имућни римски грађани - из чијих се редова за одбрамбене потребе дотад формирала војска – нерадо боре ван граница италијанског полуострва, и да их нема довољно за велике војне подухвате, искористио је свој положај и спровео реформе – увео професионализацију. Цео процес завршио се тако што је дотадашња народна милиција замењена искључиво плаћеничком, стајаћом војском, с регрутима из редова масовне сиротиње, с роком службе од двадесет година, са стандардизованом обуком, унифицираним наоружањем, повећаном убојном моћи и знатно бројнијом. Наравно, то је довело и до краја Републике, јер је војска оданост домовини заменила оданошћу генералима. Отворен је пут империји, Цезар је постао могућ, а онда је све кренуло познатим путем. На крају, кад је, после пет векова, империјална политика довела до декаденције, плаћеничка војска се показала као слаб одбрамбени инструмент – Рим је подлегао нападима варвара.

У новије доба, Наполеонов пример је врло сличан, а у најновије – амерички.

Кад је америчка елита апропо рата у Вијетнаму схватила да се млади Американци више не хватају на удицу родољубља, то јест да више неће да се боре ван граница своје државе – професионализовала је војску. Већ неколико деценија то је најмоћнија ратна машина у историји, распоређена, као римске легије, диљем света, и непрестано ангажована у ратовима који се воде у оквиру америчке империјалне политике. На америчке председнике може се, без гриже савести, гледати као на „демократски биране“ императоре. Пентагон је, засигурно, оданији администрацији на власти него „уставним идеалима“. Но, као што су Римљани били приморани да, загризавши велику јабуку, примају у своје редове и варварске ратнике, тако и Американци гледају да искористе топовско месо других народа. Ту је НАТО, Партнетство за мир, и други марифетлуци. Тим слабијим народима намеће се, такође, идеја професионализације војске, јер таква војска лакше иде да, у улози америчких савезника и „мировњака“, убија ван своје територије.

Закључак је да се, у начелу, професионализују војске које учествују у империјалним подухватима, које су спремне да своје војнике „упосле“ ван својих граница. Поставља се просто питање: како се мала, родољубива Србија нашла у тој комбинацији? Кад се, у ствари, народ о том питао? Ко је и како, заиста, доносио те судбоносне одлуке? Зашто се Србија не угледа на Швајцарску, којој не пада на памет да се одрекне обавезног војног рока, или на Израел, где и мушко и женско служи по три године? А вероватно је касно за било каква питања, јер се и шљиве секу у Србији, а не знамо ни где ће нам бити она последња.



Бранислав Г. Ромчевић, преводилац


#   војска
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима