Беж’те Нишлије, жандари!

Пре двадесетак дана усудио сам се да на овом месту пишем о расулу у српској жандармерији. Повод беше стрељачки подухват припадника ове „елитне јединице”, који је ранио жену у центру Ниша, само због тога што је возила по прописима. А жандар је негде журио, био пијан и нервозан, па није могао да поднесе да неко буде испред њега.

И шта би друго него да пуца у мету.

Није је потрефио како је намеравао, жена је рањена, али, хвала богу жива.

Министар полиције који се одавно мануо тог посла, рекао је да ће бити „предузете мере”.

Директор Вељовић је још додао да с државом нема игре.

Командант „елитне јединице” српске полиције верује да је с његовим трупама све у реду, осим појединаца који спаљују људе, пуцају кад их неко изнервира, препродају опијате, рекетирају и чувају од других мафијаша, и од себе самих, виђеније личности из живописног нишког подземља.

Ниш живи у страху. Знам лично, јавља ми родбина. Знају много више него што Божовићи из МУП-а желе да кажу. У Доњој Врежини, некадашњем селу неколико километара далеко од Јагодин-махале, жандарм је убио (њему и органима реда познатог) растурача дроге, пошто је и лично био у том ланцу. Убиство због дугова, поравнавање рачуна међу онима који то умеју.

Пошто је она несувисла парола генерала Дикића о Богу и жандармерији, који чувају земљу Србију, очито постала цинично ругање препаднутим грађанима – Нишлијама посебно, питање је о чему се ту ради.

Челници МУП-а су се поново обратили грађанству. Наравно да су били неубедљиви, али јасни у показивању немоћи и неспособности. Или је у питању нешто сасвим друго? Неговање једног система државног насиља и дистрибуција делотворног страха.

Страх од свега, па и од жандара који се куну у апстрактно родољубље, може да буде део разорне политике. Још једна стална реална претња грађанству у навали разних облика стрепњи, могла би да пружи и мало јужњачке утехе: ипак је за сада добро, може да буде много горе.

Командант жандармерије се опробао у држању утешних говора. Као, не може се сумњати у све због појединаца. Наравно да је сумња у све неделотворна. Исто као и веровање без провере. Истрага о стању међу нишком жандарском елитом, најављена за пролеће године која управо истиче, заустављена је. Усменим декретом некога „из врха власти”. Не таласај, пусти, не дирај их. Мало су нервозни, мало су несташни. Кад се истутње вратиће се себи.

Да, то би могла да буде бенигнија логика одустајања од трагања за метастазом међу елитном полицијском силом. Али постоје и „виши интереси” самог врха МУП-а, као што рече онај полицијски синдикалиста. „Покрене се истрага о криминалу, таман помислимо да је дошао крај, да можемо да се искобељамо из муља, кад оно трагови воде до шефова.”

До којих? Да ли су они, дакле „неки шефови”, на самом врху симбиозе између подземља и полиције, па тако и између државе и подземља? Ако је тако, ту расплитања нема, или га не може бити без драстичних кадровских корака у МУП-у, и без хитне промене летаргичног односа државе према насиљу које нам стиже „одозго”.

Јавност не може да зна све, али мора да зна за чије бабе здравље постоји жандармерија. Немојте само рећи да је то због сигурности грађана Србије или грађана Ниша посебно.

Ако је због југа Србије, нека буде у касарнама и вежба на полигонима. Ако је због борбе против криминала, онда је најмање што се мора да јединица не буде извор криминала, или покровитељство за њега. Ако је за сваки случај, који је то случај? Ако је за борбу против тероризма, (Уз ПТЈ) нека се покаже кад га буде, тако што га неће бити. Али без експонирања. Без естрадних ексцеса министра полиције и крајње нејасног директора. Уз строги кодекс који важи за све професионалце силе. Без права на двоструки живот: у име закона дању и против њега у мраку. Уз проверу родослова и психичког статуса сваког носиоца жандармске ватрене моћи.

Наравно, уз одговорност команданта жандармерије. Ако није у стању да командује јединицом мора да се повуче, ако нико не жели да га смени. Ако нико не може да контролише нишку испоставу, онда се она расформира (ако неко сме), па се запошљавају само они који су усклађени са још непостојећим кодексом.

Најважнији потпредседник српске владе, склон да се изјасни поводом свега што је важно, не оглашава се поводом жандармеријског суноврата. И то је коалициона игра: ето врелог кромпира у Дачићевим рукама. Он га преврће док се не охлади, али његов ресор силе му напросто не да мира. Још се тога пече на врелој ватри, ваља се бојати горих вести из сфере легитимне силе.

А грађани Ниша се сналазе, као и сви препаднути људи. Једна жена репортеру неке телевизије рече: „Шта да радимо, уплашени смо сви. Чим се смркне, затварамо се у куће!”

Могла би, боже сачувај, незаштићена жена да сретне жандара.

Аутор колумне Љубодраг Стојадиновић

БИОГРАФИЈА