Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Куршумлијски јад

rssBookmark and Share

Куршумлија 30.01.2013. Колумниста: Стефан Радовић, Новинар Танјуга

Покрене ли се питање куршумлијског ноћног живота, мало је оних који схватају стање у којем се он тренутно налази. А реалност никада није била суровија.

Куршумлијски јад

Када схватиш да не желиш отворити пекару, отвориш кафић. А какав год да отвориш, прво што ћеш чути је да ћеш пропасти.

Одавно је познато да када би постојало такмичење према количини зависти коју грађани неког града осећају једни према другима, било би то једино такмичење на којем би Куршумлија не само да би ушла у финале, него би убедљиво однела победу и то неколико година заредом. Успех је нешто што вам овде никада неће опростити.

На крају крајева, па чак и да човек не успе, бар може рећи да је покушао.

Неки нису ни за то имали прилику. Па како ћеш онда знати да си успео? Онда када те почну оговарати и мрзити. Они који пак пропадну обично ни сами не знају шта и како, па запошљавају сличне себи или не допуштају савете оних који нешто знају, јер још увек живе у временима када се имало новаца за напити се у кафићу, а не у дневном боравку или у паркићу као данас.

И док неки кафићи сасвим пристојно раде без промотера, карика без које ни један то не може зове музика уживо. Они пак не схватају да музику по сопственом укусу могу пуштати у своје слободно време и код својих кућа, док у кафићу важи правило - пуштај оно што гости желе. Не верујем да то представља тако велики проблем, ако знаш да ћеш једино тако на крају вечери бити исплаћен, јер ће кафић бити пун.

Заправо се све мање-више своди на то да треба радити онако како гости желе. Они су последњи и неизоставни део слагалице зване ноћни живот, по мени најодговорнији за стање у којем се он тренутно налази.

У Куршумлији веровали или не постоје свега три кафића, налазе се у самом центру града.

Од тога у два векинедом (петком и суботом) има музика уживо, један је толико вредан да лично никада у тај кафић изашао нисам, у други ''Лари Фари'' чи је власник мој пријатељ и актулени заменик председника Куршумлијске скупштине излазим када за то имам времена јер се стање по питању музике поправља и поред тога што наступа нека локална певаљка која Српски речено нема везе с везом о певању, а то сам закључио не само по томе што девојка једноставно није за тај посао већ и након нашег кратког разговора једне вечери непосредно пред њено певање:

Ја: Зашто не певате песме Јелене Карлеуше ?
''Певачица'': Она има изузетно тежак и специфичан глас за извођење.
Ја: А песме криминогених особа (мислим на Цецу) стално форсирате.
''Певачица'': То су лако певњиве песме.
Ја: Али Карлеуша је Дива.
''Певачица'' : Отпеваћу нешто вечерас...

И наравно није отпевала, али све вам је јасно. Притом треба указати и конобарима да музику по свом укусу могу пустати само код своје куће, а никако у кафићу, али наравно када је неко глуп, не можете му ни то доказати.

Оног трена када се отвори нешто ново, ин се мења у оут, а ваше се птичице селе у топлије, односно популарније крајеве. Њима није битна атмосфера, него количина људи на једном месту, тзв. "Синдром чопора". Они пате на то да буду виђени.

Не плешу, већ само стоје, коментаришу и гледају коментарише ли неко њих (поготово ако резервишу сто, јер то могу само посебни, ако нисте знали). Свако сваког мрзи, али сви се једни другима смешкају. Сви желе (мош 'мислит) бити попут њих и сви им завиде. Карту не би платили никад, па ни онда.

 


#   Куршумлија   Стефан Радовић
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима