Осврт: Велики у поразу

Могуће да кошарка и превазилази неке значајније теме у друштвеној збиљи српског народа. Мислим на посрнулу економију, исељавање младог и образованог света, такозвани унутрашњи дијалог о Косову, катастрофалну сушу, избор Рамуша Харадинаја за премијера „Косова“, уз подршку српских посланика у том истом Косову! Зашто би кошарка била важнија од свега горе поменутог? Па, када се премијерка Србије експресно отисне на пут за Истанбул, да одгледа финале европског кошаркашког шампионата, сигурно је да кошарка има примат у односу на све друго. Додуше, премијерка и неки министри су испоштовали „Параду поноса“ најпре, а потом је премијерка отпутовала да пружи подршку српским кошаркашима!

И ту је, изгледа, погрешила. Ајде што је потрошила силне новце, верујем сопствене, да плати авион до турског мегаполиса, још горе што је својим присуством вероватно набила трему српским кошаркашима. Није лако играти пред таквом величином. Тако је коју годину уназад Борис Тадић слично погрешио. И он се отиснуо специјалним авионом, исто о свом трошку, пут Истанбула. Тада се играло светско првенство у кошарци, а играли су Србија и Турска. И Тадић скупа с великим српским пријатељем, Реџепом Ердоганом, пратио утакмицу. Ко се сећа, судије нас покрале, и изгубисмо. И на последњем такмичењу судије нам нису помогле. Као што никада нису, и неће. Не ваља, међутим, да утакмице прате високе политичке званице. Спортисти тада делују нервозно, пренапето, трема их спута, и губе, свакако. Једино ако би дошао лично онај најважнији? Што рече директор фудбалског клуба Црвене Звезде, Вучић је најзаслужнији за пласман Звезде у Европу. Ја мислио да су играчи заслужни, тренер, могуће управа, некад помало и срећа, кад оно Председник. Па кад је могао да инспирише Звезду, могао би и кошаркаше!

Ипак, ни друго место у Европи није мала ствар. У економији смо последњи. У поштовању људских права такође при дну. А кошарка, опет за понос. Још да се они силни Срби нису одрекли националног дреса, где би нам био крај. Овако изгубисмо од Словенаца Драгића, Дончића, Николића, Кокошкова... На крају Словенци су нам велики пријатељи и није штета изгубити од пријатеља. То да су Словенци пријатељи изјави скоро помињана премијерка Србије. Док Македонци нису. Ето, Македонија шпијунирала српску амбасаду, хоће да гласају пријем „Косова“ у УНЕСКО. И сада сам у недоумици. Због македонских ставова о Косову Србија повлачи целокупно особље из амбасаде у Скопљу, штампа подиже реторику на најоштрији ниво, политички односи две државе затегнути.

И док убога Македонија, притиснута од Америке, Европе, свих суседа сем Србије, бројне албанске мањине у сопственој држави можда и мора да буде на антисрпској страни, дотле самостална и богата Словенија, чланица Европске уније не мора, али увек је против Србије. Словенија ни једном није подржала Србију, а Косову је пружила несебичну подршку још од оне Југославије. Сетимо се само штрајкача из „Старог Трга“.

Словенци су пуцали на ненаоружане српске регруте, што Македонци нису. И никада и неће. Макар не они православни Македонци. Словенија је подржала улазак „Косова“ у УНЕСКО и гласаће поново. У то не треба сумњати. И опет су Словенци пријатељи а Македонци нису! Али, политика је преозбиљна делатност да би свако могао да се бави њоме. Зато смо ми најбоље, најумније и најчеститије међу нама поставили на најодговорније политичке функције!

Миодраг Тасић

Алексиначке вести