Osvrt: Veliki u porazu

Moguće da košarka i prevazilazi neke značajnije teme u društvenoj zbilji srpskog naroda. Mislim na posrnulu ekonomiju, iseljavanje mladog i obrazovanog sveta, takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu, katastrofalnu sušu, izbor Ramuša Haradinaja za premijera „Kosova“, uz podršku srpskih poslanika u tom istom Kosovu! Zašto bi košarka bila važnija od svega gore pomenutog? Pa, kada se premijerka Srbije ekspresno otisne na put za Istanbul, da odgleda finale evropskog košarkaškog šampionata, sigurno je da košarka ima primat u odnosu na sve drugo. Doduše, premijerka i neki ministri su ispoštovali „Paradu ponosa“ najpre, a potom je premijerka otputovala da pruži podršku srpskim košarkašima!

I tu je, izgleda, pogrešila. Ajde što je potrošila silne novce, verujem sopstvene, da plati avion do turskog megapolisa, još gore što je svojim prisustvom verovatno nabila tremu srpskim košarkašima. Nije lako igrati pred takvom veličinom. Tako je koju godinu unazad Boris Tadić slično pogrešio. I on se otisnuo specijalnim avionom, isto o svom trošku, put Istanbula. Tada se igralo svetsko prvenstvo u košarci, a igrali su Srbija i Turska. I Tadić skupa s velikim srpskim prijateljem, Redžepom Erdoganom, pratio utakmicu. Ko se seća, sudije nas pokrale, i izgubismo. I na poslednjem takmičenju sudije nam nisu pomogle. Kao što nikada nisu, i neće. Ne valja, međutim, da utakmice prate visoke političke zvanice. Sportisti tada deluju nervozno, prenapeto, trema ih sputa, i gube, svakako. Jedino ako bi došao lično onaj najvažniji? Što reče direktor fudbalskog kluba Crvene Zvezde, Vučić je najzaslužniji za plasman Zvezde u Evropu. Ja mislio da su igrači zaslužni, trener, moguće uprava, nekad pomalo i sreća, kad ono Predsednik. Pa kad je mogao da inspiriše Zvezdu, mogao bi i košarkaše!

Ipak, ni drugo mesto u Evropi nije mala stvar. U ekonomiji smo poslednji. U poštovanju ljudskih prava takođe pri dnu. A košarka, opet za ponos. Još da se oni silni Srbi nisu odrekli nacionalnog dresa, gde bi nam bio kraj. Ovako izgubismo od Slovenaca Dragića, Dončića, Nikolića, Kokoškova... Na kraju Slovenci su nam veliki prijatelji i nije šteta izgubiti od prijatelja. To da su Slovenci prijatelji izjavi skoro pominjana premijerka Srbije. Dok Makedonci nisu. Eto, Makedonija špijunirala srpsku ambasadu, hoće da glasaju prijem „Kosova“ u UNESKO. I sada sam u nedoumici. Zbog makedonskih stavova o Kosovu Srbija povlači celokupno osoblje iz ambasade u Skoplju, štampa podiže retoriku na najoštriji nivo, politički odnosi dve države zategnuti.

I dok uboga Makedonija, pritisnuta od Amerike, Evrope, svih suseda sem Srbije, brojne albanske manjine u sopstvenoj državi možda i mora da bude na antisrpskoj strani, dotle samostalna i bogata Slovenija, članica Evropske unije ne mora, ali uvek je protiv Srbije. Slovenija ni jednom nije podržala Srbiju, a Kosovu je pružila nesebičnu podršku još od one Jugoslavije. Setimo se samo štrajkača iz „Starog Trga“.

Slovenci su pucali na nenaoružane srpske regrute, što Makedonci nisu. I nikada i neće. Makar ne oni pravoslavni Makedonci. Slovenija je podržala ulazak „Kosova“ u UNESKO i glasaće ponovo. U to ne treba sumnjati. I opet su Slovenci prijatelji a Makedonci nisu! Ali, politika je preozbiljna delatnost da bi svako mogao da se bavi njome. Zato smo mi najbolje, najumnije i najčestitije među nama postavili na najodgovornije političke funkcije!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti