Бебе данима чекају у реду за пасоше

За маме са децом нема предности у шалтер салама

Сезона путовања која се поклапа са периодом истицања пасоша за децу и бебе, донела је велике гужве на шалтерима за вађење докумената.
Родитељи који са децом покушавају да отпутују на море у иностранство доживљавају и додатне непријатности, јер је за вађење пасоша за дете потребно писуство оба родитеља. Често су принуђени да у редове воде и децу којима није потребан пасош, јер нема ко да их чува, а на врућини са бебама чекају сатима.

О томе сведочи и писмо читатељке портала бебац.цом из Ниша, мајке тројице дечака, од којих најмлађи има свега два месеца. Она описује са каквим се све непријатностима сусрела док је најстаријем дечаку продужавала, а најмлађем вадила први пасош.

“Након три одласка у СУП, са трогодишњим сином коме је потребно продужити пасош, средњим сином - ког водимо само зато јер немамо коме да га оставимо, а нормално -присуство оба родитеља је потребно за подношење захтева, и двомесечним сином, ми и даље нисмо поднели захтев” – каже разочарана мама.

Поподневни одлазак по пасош

“Први пут смо отишли поподне, мислећи да ће бити мања гужва. ОК, грешка у процени, али бар није супруг џабе изостао са посла. Испред нас 12-15 људи. Није страшно, радно време је још 3 сата – стићи ћемо чак и ако не уђемо преко реда. Спремили смо се на чекање.

О дивљању деце након што је истекло првих сат времена нема потребе да пишем, свако ко има децу зна како то изгледа. После неког времена нисам покушавала више ни да их смирим, пустила сам их да трчкају по импровизованој баракици која себе назива полицијском станицом.

Наравно, не треба ни помињати да нисам ни пробала да уђем преко реда видевши да и пре нас има деце која уредно чекају. Старије, али ипак деце. Испред нас уредно су своје положаје бранили средовечне радно способне делије, вољне да своју дневно-политичку расправу прекину само да би одбранили свој положај од насртљиве мајке са бебом у наручју. Почињем да вршим суптилан притисак на њих, гурам колица са бебом ближе вратима.

Службеница напушта своје радно место. Помислим, супер - сад ће да ме види са бебом па ће и сама да предложи да уђем. Пролази поред колица и не погледавши. Нема је 20 минута. Сви стојимо. Деца- моја и туђа- трчкарају. Нервоза, моја и туђа, расте.

Службеница се враћа са, претпостављам пуш-паузе из купатила. Купатило за собом закључава (вероватно да не осетимо дим), деца нека пишке напољу, пошто иовако кампују ту једва сат и по до два.

Сви присутни избегавају да погледају у мом правцу, вероватно мисле да само чекам да им ухватим поглед па ћу тиме да им одузмем њихово муком зарађено место у реду.

Ближи се последњи сат радног времена. Појављује се орган реда и у 18:50 објављује да ће госпођа да се смилује на још пет смртника и прихвати папире за још пет докумената, а остали да крену кући. Пет докумената за 70 минута. У том тренутку орган реда је препречио улаз ка просторији у којој седи службеница и почиње да прикупља документа. Мушкарчине користе снагу и величину да се пробију до њега. Он узима првих пет докумената који су му пали шака - без икаквог реда. Уноси их унутра и почиње прозивање.

У том тренутку одлучујем да је време. Улазим код службенице и питам да ли постоји могућност да се данас услика и беба кад смо већ толико чекали. “Не примамо преко реда”. “Хоћете да кажете да одбијате да примите ово дете?” “Не одбијам.” “Па значи сликаћете га?” “Не, ја радим до осам”.

А тако. Ту сам већ малко побеснела. Питам је да ли ће надокнадити оних 20 минута које је била ван радног места. Кад је она била ван радног места, ја нисам напуштала објекат. Па да, али нисте ни радили са странкама. Мук.

Куцкање у компјутер. Још једном је питам да ли ће да слика дете у наредних сат времена и 10 минута. Сликаћу, ако неко од ових који су већ предали повуче свој папир. Наравно да ником није пало на памет да повуче папир. Наравно да смо отишли кући.

Јутарњи покушај

Сутрадан смо били паметнији. Средњег у вртић и рано ујуту у станицу са старијим сином и бебом. Наравно испред нас опет бар 10 људи, али ми поучени искуством од јуче - не гледамо ни ко чека - већ одмах на вратима да питамо може ли беба да се слика и да ја потпишем, па нека старији син са оцем чека колко треба. Не. Сви чекају ред па чекајте и ви. Ако вас баш сви који су испред вас пусте - уђите.

Излазим испред и тек тада бацам поглед на ситуацију у чекаоници. Средовечни мушкарци намргођено ме гледају и поручују - да вам није пало на памет. Супруг отвара уста да их пита да ли може беба, а они сви у исти глас обасипају нас салвом коментара како нас није срамота, па ваљда прво њих треба да питамо па тек онда да куцамо на врата. Први који је на реду насрће да се бије са супругом, осећај да ће му нешто бити одузето јер ће пропустити бебу од два месеца био је за њега до те мере неподношљив.

Двомесечна беба и троипогодишњак проводе сате чекајући пасош

У углу у тишини чека једна породица са којом је беба и још мноштво деце , од којих једно ометено у развоју. Питам људе није ли их срамота да и та породица чека- а један “господин” ни мање ни више то искористи као крајње циничан аргумент- па нормално да чекају, и зато треба и ти да чекаш.

Сувишно је рећи да смо изашли напоље проценивши по јучерашњем искуству од пет људи на 70 минута при пуној радној брзини бисмо чекали бар четири сата, ако се сва она дечица која су пре нас сликају.

Врхунац цинизма је био кад орган реда прилази мом супругу и каже: “Ето, срам их било. Мислим, ја бих вас пустио, али… А да немате можда неког да позовете, да телефоном контактира колегиницу, одмах би вас увела.” Сви смо ми једнаки, само су неки једнакији. Нема ништа преко реда, али ако има ко да позове, све има.

Покушај у другој шалтер сали

Тамо као постоји неки списак на који ко се упише до 5,6 ујутру - стиже тог дана. Водимо дете на сладолед и обећавамо му да ћемо га водити на море.

Да предупредим неке од могућих коментара:

Да, стало ми је да ми деца сваке године иду на море.
Не, нећу да бирам дестинацију за коју ми није потребан пасош-само зато јер ми држава није омогућила да људски извадим пасош за дете.
Не, нисам мислила да је неопходно да резервишем преко интернета јер поред троје мале деце нисам у стању да ноћима чекам поноћ када ћу можда моћи да резервишем термин за петнаести дан од тог дана, а можда и нећу (ко је пробао зна о чему причам).
Не, не критикујем само државу која је осмислила систем, већ и људе који га чине нехуманим и у којима нема више зрнца саосећања и емпатије.
И у крањој линији, ако се већ баве услужном делатношћу израде докумената, кое наплаћују врло скупо - а себи дају законски рок 30 дана израде, ако ме већ својим процедурама онемогућавају да услугу добијем, морају бити у стању да ми мој новац уплаћен за њихову услугу врате без компликација ако већ услугу нису извршили.”