Bebe danima čekaju u redu za pasoše

Za mame sa decom nema prednosti u šalter salama

Sezona putovanja koja se poklapa sa periodom isticanja pasoša za decu i bebe, donela je velike gužve na šalterima za vađenje dokumenata.
Roditelji koji sa decom pokušavaju da otputuju na more u inostranstvo doživljavaju i dodatne neprijatnosti, jer je za vađenje pasoša za dete potrebno pisustvo oba roditelja. Često su prinuđeni da u redove vode i decu kojima nije potreban pasoš, jer nema ko da ih čuva, a na vrućini sa bebama čekaju satima.

O tome svedoči i pismo čitateljke portala bebac.com iz Niša, majke trojice dečaka, od kojih najmlađi ima svega dva meseca. Ona opisuje sa kakvim se sve neprijatnostima susrela dok je najstarijem dečaku produžavala, a najmlađem vadila prvi pasoš.

“Nakon tri odlaska u SUP, sa trogodišnjim sinom kome je potrebno produžiti pasoš, srednjim sinom - kog vodimo samo zato jer nemamo kome da ga ostavimo, a normalno -prisustvo oba roditelja je potrebno za podnošenje zahteva, i dvomesečnim sinom, mi i dalje nismo podneli zahtev” – kaže razočarana mama.

Popodnevni odlazak po pasoš

“Prvi put smo otišli popodne, misleći da će biti manja gužva. OK, greška u proceni, ali bar nije suprug džabe izostao sa posla. Ispred nas 12-15 ljudi. Nije strašno, radno vreme je još 3 sata – stići ćemo čak i ako ne uđemo preko reda. Spremili smo se na čekanje.

O divljanju dece nakon što je isteklo prvih sat vremena nema potrebe da pišem, svako ko ima decu zna kako to izgleda. Posle nekog vremena nisam pokušavala više ni da ih smirim, pustila sam ih da trčkaju po improvizovanoj barakici koja sebe naziva policijskom stanicom.

Naravno, ne treba ni pominjati da nisam ni probala da uđem preko reda videvši da i pre nas ima dece koja uredno čekaju. Starije, ali ipak dece. Ispred nas uredno su svoje položaje branili sredovečne radno sposobne delije, voljne da svoju dnevno-političku raspravu prekinu samo da bi odbranili svoj položaj od nasrtljive majke sa bebom u naručju. Počinjem da vršim suptilan pritisak na njih, guram kolica sa bebom bliže vratima.

Službenica napušta svoje radno mesto. Pomislim, super - sad će da me vidi sa bebom pa će i sama da predloži da uđem. Prolazi pored kolica i ne pogledavši. Nema je 20 minuta. Svi stojimo. Deca- moja i tuđa- trčkaraju. Nervoza, moja i tuđa, raste.

Službenica se vraća sa, pretpostavljam puš-pauze iz kupatila. Kupatilo za sobom zaključava (verovatno da ne osetimo dim), deca neka piške napolju, pošto iovako kampuju tu jedva sat i po do dva.

Svi prisutni izbegavaju da pogledaju u mom pravcu, verovatno misle da samo čekam da im uhvatim pogled pa ću time da im oduzmem njihovo mukom zarađeno mesto u redu.

Bliži se poslednji sat radnog vremena. Pojavljuje se organ reda i u 18:50 objavljuje da će gospođa da se smiluje na još pet smrtnika i prihvati papire za još pet dokumenata, a ostali da krenu kući. Pet dokumenata za 70 minuta. U tom trenutku organ reda je preprečio ulaz ka prostoriji u kojoj sedi službenica i počinje da prikuplja dokumenta. Muškarčine koriste snagu i veličinu da se probiju do njega. On uzima prvih pet dokumenata koji su mu pali šaka - bez ikakvog reda. Unosi ih unutra i počinje prozivanje.

U tom trenutku odlučujem da je vreme. Ulazim kod službenice i pitam da li postoji mogućnost da se danas uslika i beba kad smo već toliko čekali. “Ne primamo preko reda”. “Hoćete da kažete da odbijate da primite ovo dete?” “Ne odbijam.” “Pa znači slikaćete ga?” “Ne, ja radim do osam”.

A tako. Tu sam već malko pobesnela. Pitam je da li će nadoknaditi onih 20 minuta koje je bila van radnog mesta. Kad je ona bila van radnog mesta, ja nisam napuštala objekat. Pa da, ali niste ni radili sa strankama. Muk.

Kuckanje u kompjuter. Još jednom je pitam da li će da slika dete u narednih sat vremena i 10 minuta. Slikaću, ako neko od ovih koji su već predali povuče svoj papir. Naravno da nikom nije palo na pamet da povuče papir. Naravno da smo otišli kući.

Jutarnji pokušaj

Sutradan smo bili pametniji. Srednjeg u vrtić i rano ujutu u stanicu sa starijim sinom i bebom. Naravno ispred nas opet bar 10 ljudi, ali mi poučeni iskustvom od juče - ne gledamo ni ko čeka - već odmah na vratima da pitamo može li beba da se slika i da ja potpišem, pa neka stariji sin sa ocem čeka kolko treba. Ne. Svi čekaju red pa čekajte i vi. Ako vas baš svi koji su ispred vas puste - uđite.

Izlazim ispred i tek tada bacam pogled na situaciju u čekaonici. Sredovečni muškarci namrgođeno me gledaju i poručuju - da vam nije palo na pamet. Suprug otvara usta da ih pita da li može beba, a oni svi u isti glas obasipaju nas salvom komentara kako nas nije sramota, pa valjda prvo njih treba da pitamo pa tek onda da kucamo na vrata. Prvi koji je na redu nasrće da se bije sa suprugom, osećaj da će mu nešto biti oduzeto jer će propustiti bebu od dva meseca bio je za njega do te mere nepodnošljiv.

Dvomesečna beba i troipogodišnjak provode sate čekajući pasoš

U uglu u tišini čeka jedna porodica sa kojom je beba i još mnoštvo dece , od kojih jedno ometeno u razvoju. Pitam ljude nije li ih sramota da i ta porodica čeka- a jedan “gospodin” ni manje ni više to iskoristi kao krajnje ciničan argument- pa normalno da čekaju, i zato treba i ti da čekaš.

Suvišno je reći da smo izašli napolje procenivši po jučerašnjem iskustvu od pet ljudi na 70 minuta pri punoj radnoj brzini bismo čekali bar četiri sata, ako se sva ona dečica koja su pre nas slikaju.

Vrhunac cinizma je bio kad organ reda prilazi mom suprugu i kaže: “Eto, sram ih bilo. Mislim, ja bih vas pustio, ali… A da nemate možda nekog da pozovete, da telefonom kontaktira koleginicu, odmah bi vas uvela.” Svi smo mi jednaki, samo su neki jednakiji. Nema ništa preko reda, ali ako ima ko da pozove, sve ima.

Pokušaj u drugoj šalter sali

Tamo kao postoji neki spisak na koji ko se upiše do 5,6 ujutru - stiže tog dana. Vodimo dete na sladoled i obećavamo mu da ćemo ga voditi na more.

Da predupredim neke od mogućih komentara:

Da, stalo mi je da mi deca svake godine idu na more.
Ne, neću da biram destinaciju za koju mi nije potreban pasoš-samo zato jer mi država nije omogućila da ljudski izvadim pasoš za dete.
Ne, nisam mislila da je neophodno da rezervišem preko interneta jer pored troje male dece nisam u stanju da noćima čekam ponoć kada ću možda moći da rezervišem termin za petnaesti dan od tog dana, a možda i neću (ko je probao zna o čemu pričam).
Ne, ne kritikujem samo državu koja je osmislila sistem, već i ljude koji ga čine nehumanim i u kojima nema više zrnca saosećanja i empatije.
I u kranjoj liniji, ako se već bave uslužnom delatnošću izrade dokumenata, koe naplaćuju vrlo skupo - a sebi daju zakonski rok 30 dana izrade, ako me već svojim procedurama onemogućavaju da uslugu dobijem, moraju biti u stanju da mi moj novac uplaćen za njihovu uslugu vrate bez komplikacija ako već uslugu nisu izvršili.”