Кућица на стени крај Беле Паланке јединствена у Србији

Павловић, самоуки грађевински радник, истиче за Бету да је кућицу од неких седам, осам квадрата, сам пројектовао, а изградио уз помоћ пријатеља.

„Кућица је сигурно једини објекат у овом крају који је почетком осамдесетих година прошлог века изграђен од крова до пода. Ниједан наш стручњак у то време није пројектовао куће тако да се оне ослањају на кров. Чак су и доктори грађевине почели то да раде много касније“, истиче Павловић.

Наглашава да је кућицу на стени изградио тако што је најпре избетонирао бетонску плочу а потом за њу причврстио кров, зидове, под и терасу. Претходно је са стене, да би је поравнао, морао да одвали комаде који су били тешки више од једне тоне.

Павловић објашњава да је стена на брду Попов врх, надомак његовог родног села, за њега била увек нешто посебно и због тога је на њој изградио кућицу за одмор.

„Са тог места види се читав овај крај – Дивљанско језеро, Дивљана, манастир Свети Димитрије, Оревачко поље. Види се читава Сува планина. Чим ми се указала прилика, купио сам шуму и стену и кренуо да градим кућицу. Биле су ми потребне две године да је, уз помоћ пријатеља, завршим“, говори Павловић.

„Сваки комад материјала, алате, џакове цемента и све остало, на леђима смо носили уз брдо до стене“, наглашава Павловић.

Према његовим речима, његови земљаци најпре нису одобравали подухват у који се упустио, али сада нема човека који прође овим крајем, а не застане да би фотографисао кућицу.

„С породицом и пријатељима провео сам у кућици заиста дивне тренутке, јер је овде природа нетакнута, а ја сам човек из природе. Ма колико да сам уморан, када дођем овде, после десет минута сам боље. Зато кућицу зовем 'одмором за душу'“, наглашава Павловић.

Према Павловићевим речима, нема човека који прође тим крајем а не застане да би фотографисао кућицу
Према Павловићевим речима, нема човека који прође тим крајем а не застане да би фотографисао кућицу
Истиче да му је велика жеља да на стени догради још једну или две просторије, а како би превезао потребан материјал, ових дана проширује стазу која кроз шуму води до кућице. 

„Нисам више тако млад да бих џакове цемента носио на леђима, али могу још да радим и урадим нешто што нико други није“, каже Павловић.

Мада је већ зашао у седму деценију живота, Павловић у Белој Паланци, али и Нишу и Пироту, важи и даље за веома способног мајстора који може да уради и посао који ниједан други мајстор не може.

На градилиштима ради не само као грађевинац већ и као водоинсталатер и електричар. Веома је успешан и као каменорезац и градитељ фонтана, а без ичије помоћи пројектује и гради дизалице и стругаре.

Павловић истиче да је све занате научио сам, али се при том увек трудио да их обавља најбоље што може и на себи својствен начин.

„Више се бавим уметношћу него грађевином, али то је једно с другим повезано“, подвлачи Павловић.

Извор: РТС