Филм о Стевану Сремцу приказан у Спомен соби „Драинац" у прокупачкој Библиотеци

-Документарно уметничка врста филмова, која, поред документарног има и уже стручни, али и општи карактер, па је намењена и широкој публици. Они су најпре настајали у Совјетској Русији, а у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века, били су пропагандног карактера. Потом су то преузели Французи и бројне западне књижевности, па су онада и Срби почели да снимају документарно уметничке филмове. И овај вечерас о Стевану Сремцу, направљен је као комбинација уметничког и документарног, тако да их може и стручна публика гледати и сазнати понешто ново о њима, а уживати може, обична књижевна публика, која то гледа из своје искључиво уметничке перспективе, рекао је др Горан Максимовић говорећи о документраним филмовима.

Сви ови документрни филмови о књижевности су имали своје премијере и на телевизијама.

-Конкретно филм о Стевану Сремцу је имао премијеру својевремено на Филмским сусретима у Нишу, тако да је сваки од оваквих документарних филмова, имао да тако  кажем и ту широку презентацију, књижевној, позоришној и филмској публици. Сада их више користимо као документарни извор, за књижевне програме, као што су манифестације „Драинчеви сусрети“ и друге, да се подсетимо на живот и рад тих писаца, истакао је Максимовић.

Он је објаснио, да су овакви филмови снимани са амбицијом да могу да се приказују и као школски филмови на часовима, у оквиру методичко дидактичких јединица, које се баве транс медијалним приступом, односно, коришћењем других уметничких форми за тумачење књижевности и језика.

Документарни филм о Стевану Сремцу настао је од материјала, који је постојао у збирци Народног музеја у Нишу.Стручни консултант на њему је био Јован Младеновић, а сценарио за филм је урадио Саша Хаџитанчић.

Стеван Сремац (Сента, 11. новембар 1855 — Сокобања, 12. август 1906) био је српски писац епохе реализма и академик. Како су његови родитељи преминули док је још био дете, о Стевану се бринуо његов ујак, Јован Ђорђевић, српски књижевник. Стеван Сремац је учествовао у ратовима 1876—1878. године. Школовао се и одрастао у Београду, а почео је касно да се бави књижевношћу, у својим тридесетим годинама.

Припадао је епохи реализма, а његова најпознатија дела су Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира и Зона Замфирова.