Aleksinački auto-mehaničari u poreskom "raju"

Mnogi od njih uzimaju robu za gotovinu, bez gotovinskih računa, saznajemo iz pouzdanog izvora u jednom niškom preduzeću. S obzirom, da imaju strogu evidenciju vođenja knjiga, rečeno nam je i to da su aleksinački auto-mehaničari ubedljivo na prvom mestu rada „na crno“, u celoj jugoistočnoj Srbiji. Najviše ih ima u Aleksincu, na periferiji grada, a zatim i u susednim selima. Iako se mogu lako evidentirati, niko ih ne obilazi i ne traži od njih da prijave radnje.

Shodno tome, ne postoji ni jedan razlog da oni sami legalizuju svoj posao. Ima i onih malo mudrijih koji su svoje auto-mehaničarske radnje prijavili ali su ih vezali i za maloprodaju, pa tako inspekciji „bace mamac“ da se kontrolišu samo njihove prodavnice dok se u radionice, u kojima se okreću ogromne pare, ne ulazi. Svesni su kažu, da se inspekcija ne razume u posao automehaničara i da ih ovi „vozaju kao malu decu“.

Otprilike, u radionicama se okreće oko deset pute više novca, nego što je prikazano u pazarima. Primera radi, maloprodaje, koje imaju i auto-mehaničarsku radnju, prijavljuju 2 do 3 hiljade dinara dnevni promet. Kada se to pomnoži sa deset, dnevni promet je oko 20 do 30 hiljada dinara, ili za 26 radnih dana iznosi 700.000 do 800.000 dinara mesečno, gde je odnos uloženog naspram naplaćenog 1 prema 3.

Lako može da se izračuna koliko može da se zaradi samo od radionice.

Tu se nikada ne izdaju fiskalni računi, ne zna se poreklo robe sa buvljaka, nedaje se garancija, a "za ruku i muku" nikada se nezna, koliko, šta košta.

O neprijavljenim radnicima i da ne govorimo. Poređenja radi, ako inspekcija u kafani zatekne sina ili suprugu da pomaže vlasniku, vlasnik je obavezan da prijavi radnika. Ukoliko se kod auto-mehaničara zateknu članovi porodice, kod inspekcije, sve ostaje samo na tome. Sve u svemu, vredi biti auto-mehaničar u Aleksincu. Ogromna para tu ostaje, a "ne bode" oči.