Problem sa Kinom

Viši monetarni zvaničnici obično govore u šiframa. Tako da kada je Ben Bernanke, direktor Federalnih rezervi nedavno govorio o Aziji, međunarodnim neravnotežama i finansijskoj krizi, kinesku skandaloznu valutnu politiku nije posebno kritikovao.

Ali nije ni morao – svi su shvatili poruku. Loše ponašanje Kine predstavlja rastuću pretnju ostatku svetske ekonomije. Jedino pitanje koje se sada postavlja jeste šta će svet – i posebno Sjedinjene Države – učiniti povodom toga.

Malo pojašnjenje: vrednost kineske valute, za razliku od, recimo, vrednosti britanske funte, nije određena ponudom i potražnjom. Umesto toga, kineske vlasti jačaju njenu vrednost kupujući ili prodajući svoju valutu na stranim tržištima valuta – a tu politiku im omogućava ograničenje privatnim investitorima da svoj novac unose ili iznose iz zemlje.

Nema ničeg neminovno lošeg u takvoj politici, naročito u zemlji koja je i dalje siromašna i čiji finansijski sistem bi lako mogao da bude destabilisan nekontrolisanim protokom „vrućeg“ novca. Zapravo, sistem je dobro poslužio Kini tokom azijske finansijske krize krajem devedesetih. Suštinsko pitanje je, međutim, da li je ciljana vrednost juana razumna.

Otprilike do 2001, moglo bi se tvrditi da jeste: kineska trgovinska pozicija nije bila preterano neuravnotežena. Od tada pa naovamo, međutim, politika kojom se fiksira odnos juana i dolara deluje sve čudnije. Za početak, dolar je izgubio na vrednosti, naročito u odnosu na evro, pa time što juan drže fiksiranim za dolar, kineski zvaničnici zapravo devalviraju svoju valutu u odnosu na sve druge. Istovremeno, produktivnost u kineskim izvoznim granama je skočila; u kombinaciji sa de fakto devalvacijom, ovo je kineske proizvode učinilo izuzetno jeftinim na svetskim tržištima.

Rezultat toga je ogroman kineski trgovinski višak. Da su zakoni ponude i potražnje mogli da deluju, vrednost kineske valute bi naglo porasla. Međutim, kineske vlasti joj nisu dozvolile da raste. Održavali su je niskom prodajući juan u ogromnim količinama i zauzvrat pribavljajući enormne količine stranih hartija od vrednosti, pretežno dolarskih, koje trenutno imaju vrednost ok oko 2.1 bilion dolara.

Mnogi ekonomisti, uključujući i mene, veruju da je kineska nekontrolisana kupovina hartija od vrednosti doprinela naduvavanju mehura na tržištu nekretnina i stvaranju uslova za svetsku finansijsku krizu. Ali, kinesko insistiranje da nastave da drže kurs juana fiksiran za kurs dolara, uprkos padu dolara, sada može napraviti još više štete.

Mada je bilo mnogo mračnih proročanstava o padu dolara, taj pad je zapravo i prirodan i poželjan. Americi je potreban slab dolar kako bi umanjila svoj trgovinski deficit, a ona ga i dobija pošto su nervozni investitori, koji su se bili sjatili pod zaštitu američkog duga na vrhuncu krize, počeli svoj novac da ulažu drugde.

Ali Kina nastavlja da svoju valutu vezuje za dolar – što znači da zemlja sa ogromnim trgovinskim viškom i ekonomijom koja se brzo oporavlja i čija valuta bi trebalo da raste, zapravo sprovodi obimnu devalvaciju.

A to je naročito pogubno činiti u trenutku kada je svetska ekonomija i dalje na niskim granama zahvaljujući neuravnoteženoj opštoj potražnji. Sprovodeći politiku slabe valute, Kina deo te potražnje odliva od drugih nacija, što se gotovo svugde loše odražava na rast. Uzgred, najveće žrtve toga su verovatno radnici u siromašnim zemljama. U normalnim vremenima, ja bih prvi odbacivao tvrdnje da Kina krade poslove drugim ljudima, ali trenutno je to prosto istina.

Dakle, šta ćemo učiniti?

Američki zvaničnici bili su izuzetno oprezni po pitanju rešavanja problema Kine, čak toliko, da je Ministarstvo finansija prošle nedelje, izražavajući, s jedne strane „zabrinutost“, u izveštaju koji je tražio Kongres, ustvrdilo da Kina ne – ponavljam, ne – manipuliše svojom valutom. Šale se, zar ne?

Stvar je u tome što ova opreznost sada nema previše smisla. Zamislite da Kinezi učine ono čega se izgleda pribojavaju Volstrit i Vašington i počnu da prodaju deo svoje dolarske riznice. Kako trenutno stoje stvari, to bi zapravo pomoglo američkoj ekonomiji, jer bi naše proizvode učinilo konkurentnijim.

Zapravo, neke države, naročito Švajcarska, pokušavaju da ojačaju svoje ekonomije prodajući svoje valute na stranim valutnim tržištima. Sjedinjene Države, uglavnom iz diplomatskih razloga, ovo ne mogu da rade; ali ako Kinezi odluče da to učine umesto nas, trebalo bi da im pošaljemo zahvalnicu.

Suština je u tome da, dok je svetska ekonomija još nestabilna, politika izvlačenja koristi na račun drugih od strane velikih igrača, ne bi smela biti tolerisana. Nešto se mora učiniti povodom kineske valute.

http://www.nytimes.com/2009/10/23/opinion/23krugman.html?_r=1