Društvenost i mreže

Je l'? Sa'rana ili, ne daj Bože, svadba?

Što tako za svadbu?!

Pa, lepo, draga... Na sa'rani ću da se provučem sa jednom svećom i eventualno par sitnica. A svadba će debelo da me iskošta!

Kakav si ti to čovek, sve posmatraš crno...

Tu se već automatski uključuje moj zvoc-filter koji eliminiše neke zvuke iz pozadine, te trenutno čujem samo „blablabla“. Kad sam malo bolje pogledao i video za čiju je svadbu pozivnica, još više sam poželeo da je sahrana u pitanju. Koliko mi je samo zla ta osoba učinila, a koliko je tek poželela, čudi me da ima i obraza da mi se obrati.

Ne dolazi u obzir! Ja na tu svadbu ne idem! – decidan sam.

Što?

Vidiš li ti kod koga je?! Ti kako hoćeš; smatraj je i dalje prijateljem ako hoćeš, meni prijatelj više nije!

Koliku je samo sablazan izazvala ta moja rečenica, zapanjio sam se! Da sam kojim slučajem pribegao nasilju (Bože sačuvaj!), mislim da bi reakcija i izraz lica bili blaži.

Molimmm?! Zar si je obrisao sa Fejsbuka?! Da l' si ti normalan čovek, da te ja pitam?

Sad je bio moj red da se sablaznim isto tako. 1:1.

Kakav Fejs, kak'i bakrači, o stvarnom ti životu pričam! Pusti te gluposti! Zar se ne sećaš, već si zaboravila?

Znači, nisi je obrisao sa Fejsa? Uh, dobro je! Ja se uplašila na šta će to da izađe, šta će narod reći...

Pobogu, jesi li ti u vinkli?! Batali te gluposti, o realnosti pričam!

E, baš će da idemo i da se napirlitamo i lepo provedemo, u inat njoj i još nekima koji će tamo da budu!

Uzalud su bili moji pokušaji da dokažem da je to nemoguće pored toliko gadova i smradova na jednom mestu. Dobro, i trošak za takvu debilariju nije bio zanemarljiv, priznajem. Naravno, nastavila je sa ubeđivanjem. Nije baš kao da je neko uzeo električnu bušilicu i burgiju desetku te mi time prosvrdlao glavu, ali tu je negde opasno blizu tom osećaju, rekao bih. Ali ja sam držao čvrst i nepopustljiv stav da se tamo ne ide i, kao i svaki pravi balkanski mačo muškarac, na kraju smo došli do kompromisa da idemo na svadbu.

Tek je noć i period pred spavanje doneo par minuta mira i tišine za kontemplaciju. Zar su ljudi toliko postali nenormalni? Zar jedan klik mišem na sličicu i par slova definiše tako bitnu kategoriju kao što je "prijatelj"? I posle se čudimo kako nas svakakve gluposti snalaze. Gde živimo, u tom četvrtastom ekranu ili u realnom svetu? Nije li taj nedostatak osećaja za realnost upravo i jedan od razloga svim lošim stvarima sa kojima se susrećemo uživo, u štampi, na televiziji... Mora biti, čim je u redu nekoga zverski ubiti, pa se izviniti roditeljima ubijene rečima "Nisam hteo, jbg"?! Da nije mislio da se vrati na autosejv pre nego li je to uradio? Nema li poplave mišljenja po statusima da je pogrešno kriminalce hapsiti dok se istovremeno zgražava nad njihovim delima?

Ludilo. Čisto ludilo. Bolesno licemerje.

Nego, batali to, vreme je za spavanje, u 5 ustajem, pa da budem lepo raspoložen tamo kad odem pred one likove koje ne mogu ni da gledam, ali moram da im se smeškam jer su mi prijatelji na onoj utopiji od FB-a.

Šta ću, tako sam kliknuo.