Najvažnija sporedna stvar na svetu

Dakle, uzalud što su živeli u susedstvu Grka i Rumljana, ostali su nedodirnuti. Doduše ako civilizaciji i kulturi ništa nisu podarili, nemerljiv je njihov doprinos u proizvodnji i trgovini narkoticima, belim robljem, ljudskim organima, oružjem i sličnim produktima savremenog društva.

Valjda su kao takvi moderni preduzetnici, na neki način čak avangarda, imali podršku sebi sličnih u svetu? Arnauti su veliki inovatori. Evo, na jednoj fudbalskoj utakmici, ubacili su nekakvu letelicu, vođenu daljinskim upravljanjem, direktno na stadion. I da bude još većeg čuda, letelica je nosila zastavu „Velike Albanije“ a stadion je srpski! Prvi put se negde u svetu nešto ovako zbilo. Treba im priznati lucidnost.

S druge strane sreća da je letelica nosila omraženu zastavu, a ne bombu. Šta bi bilo da je došlo do eksplozije na stadionu? Koliko bi ljudi stradalo u verovatnom stampedu potom? I tu mislim da su pomalo zatajili organi bezbednosti.  Svi od reda, razume se. Ništa zato što je čak brat albanskog premijera, izgleda, vodio celu akciju. Ili što su fudbaleri Albanije očigledno bili upućeni do detalja. Kako su samo jurnuli kao besni psi na srpskog igrača koji je dohvatio zastavu! Zašto je dozvoljeno navodnim navijačima Albanije da uđu na stadion bez karte? Gde su bili policajci u civilu da prate svaki njihov korak? Da spreče nekoga od takvih da se popne nesmetano na obližnju crkvu i otuda pokrene takozvani dron? Zašto su naše vlasti popustile pod pritiskom „zapadnih prijatelja“ da puste Albance u svečanu ložu?

Mnogo toga ZAŠTO? Taman sam pomislio da smo nakon dobro izvedene  „parade ponosa“ sposobni za velika dela, kad ono! Možemo li biti i dalje ponosni na one koji nas štite? Moraće dr Stefanović mnogo toga da promeni u svom resoru.  

Srbija nema više neprijatelja, reče predsednik Nikolić. Da li je baš tako? Neupućen čovek bi pomislio, posle svega viđenog, a i kroz istorijsko ogledalo, da su nam Albanci neprijatelji. Međutim, možda premijer Albanije, brat onog inovatora, dokaže suprotno. To jest, da voli Srbe. Kad nam dođe u prijateljsku posetu. Još ako ga ohrabre naši osvedočeni prijatelji, s kojima nikada bolje odnose nismo imali, mislim na Nemačku, Ameriku, Britaniju..., onda možemo očekivati novo bratstvo i jedinstvo. Dobro bi bilo više ne podgrejavati tenzije. Ne sme Rama, albanski premijer, da tvrdi kako su Srbi rasisti! Ramo, Ramo, druže moj! Ili Hašim Tači da izjavljuje kako su Srbi vandali i divljaci! Tači, kandidat za Nobela, mora da razmišlja o svakoj reči koju izusti!

Vrlo sam znatiželjan da čujem šta o celoj stvari misli Džozef Bajden. Ili ambasador Kirbi. Pa, Davenport, Štefan File! Sve i da je fudbal inicijalna kapisla, opet je najvažnija sporedna stvar u pitanju. Ili, možda grešim? Šta je kod nas sporedno a šta suštinsko? To što smo gladni, goli i bosi, nezaposleni, što nas snegovi, suše, kiše, vetrovi, ciklično prvo iznenade a zatim i opustoše, može se smatrati kolateralnom štetom. Igre su važne. Sportske, kulturne, još više  one druge, nekulturne, izborne u vidu stalnih republičkih, pokrajinskih, opštinskih nadmetanja, prekomponovanja vlasti, to je najvažnije za narod. Ništa originalno. Hleba i igara da bi narod bio zadovoljan. Ponešto smo naučili od starih Rimljana. Hleba će biti. Rodilo, hvala Bogu. Za igre ćemo se već postarati. Tu nam, začudo, pomažu i oni koji su to najmanje hteli. Arnauti, dabome. „Podvigom“ na Partizanovom stadionu, tipičnom za samozvane potomke Ilira, otvorene su oči, nadajmo se, i onoj nekolicini naivnih pregovarača i pobornika dobrosusedskih odnosa sa svima i svakima. Onih što pregovaraju s dokazanim zločincima u ime srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, a Srba tamo sve manje. Sve u ime nekakvog puta u Evropu.

Da neko ne pomisli da su ovde pobrkani lončići. Da se pregovara s predstavnicima vlasti u Prištini a ne u Tirani. Nema greške. Što misli onaj u Tirani, isto to je u glavi i onome u Prištini, Tetovu, Preševu, Plavu, Đakovici...

Miodrag Tasić