Novak Đoković i genocid u tenisu

Jedna Amerikanka, doduše crnkinja, i Srbin kod muškaraca. I to kakav Srbin! Nemilosrdan. Ne ume da izgubi. Pogotovu važne turnire. One najprestižnije. Ne smeta mu publika uvek naklonjena protivniku, uvrede novinara i navodnih teniskih stručnjaka. Gazi sve redom. Toliko je superioran da postoji opasnost da ga proglase genocidnim teniserom. Zakopao je nade Engleza da će njihov Škot konačno osvojiti Vimbldon. Eto, ti Englezi, tvorci fer pleja, ne samo u sportu, već i u politici, kulturi, u svemu za ugled, pošto su ovih dana mnogo zabavljeni rezolucijama o genocidnim Srbima, očas mogu da proglase Đokovića genocidnim teniserom. I tako mu zabrane dalje bavljenje tenisom. Onda bi porasle šanse onom Škotu da donese Vimbldon Englezima!

Šta je to što Đokovića čini toliko nadmoćnim? Talenat, sigurno. Veliki rad, takođe. Odmeren i uredan život. I umerenost u svemu. Uvažavanje drugih, skromnost, najposle. Da li je Đoković nekada izjavio: „Ja sam najveći teniser. Niko mi nije ravan. Svi mi se dive. Svi podržavaju moje treninge, udarce, požrtvovanost?“ 

Nikada. On je najveći, i to mu nije nepoznato. Zna i da ga većina novinara, stručnjaka, publike ne voli. Oni vole Švajcarce, Engleze, Amerikance, Francuze... Ali, iza njega stoje rezultati. I ti rezultati su merilo. Pusti ono kad te hvali neprijatelj. Čim te neprijatelj veliča, nije na dobro. Čuvaj se Danajaca i kad darove nose!

Svi Srbi bi trebalo na Đokovića da se ugledamo. Nećemo biti toliko uspešni ni u čemu čime se bavimo, no treba dati svoj maksimum. Učini najviše što možeš, i svoje si odradio. I svako da posluša nekog svog starijeg. Nije sramota. Eto, i Đoković pa sluša Borisa Bekera. I porodicu, prijatelje, dobronamerne.

Da je naš premijer poslušao bilo koga od onih koje je trebalo, ne bi doživeo linč u Srebrenici. Istina, neumesno je porediti Vučića i Đokovića, ali Vučić kakav god da je, za srpski narod obavlja daleko značajniju funkciju od veličanstvenog sportiste. Domaća štampa je pisala kako BIA upozorava Vučića da u Srebrenici može biti ugrožen. Međutim, premijer se nije dao odvratiti. Ubeđen sam da je imao informacije i iz obaveštajnih službi Amerike, Britanije, Francuske da se nešto sprema. Ako jeste, pošto Amerikanci snimaju sve i svakoga, snimali Kola, Širaka, Merekelovu i Olanda, te neće bosanske islamiste, zašto Vučić nije uvažio upozorenja? Ako, pak, nije dobio takve informacije, onda da se pita zašto mu nisu prosleđene. Pošto, rekoh, ovi prate svaki telefonski razgovor, svaki meil ili sms.

To bi značilo da je žrtvovan od strane navodnih „prijatelja“. Ako sledimo logiku, Zapad, čitaj i Evropa koja nema alternativu, nije nam prijatelj. To srpski narod većinom i zna, treba još političare obavestiti o tome. Lično nemam neke simpatije prema premijeru. Nisam ga birao i da je po mome ne bi on ni bio premijer. Ali, narod ga je izabrao i sada je na funkciji predsednika vlade. I kao takav ne sme da ugrožava sebe. Ne zbog sebe samog, već zbog Srbije. Makar dok je na ovom mestu. Ako je upozoren na opasnost od svojih najbližih službi, mora se povinovati tome. Srbiji je dosta nestabilnosti i bez atentata na najvažnije političare u zemlji. Tako da divljaštvo srebreničkih „domaćina“ bude i poslednja opomena. Predsednik, premijer, ministar, prvo da brine o sebi, da bi mogao da brine o narodu koji mu je tu ulogu poverio. Neki drugi, manje važni, neka vade iz snega, iz poplava, vatre, neka odlaze neprijatelju u posetu.

Slava i hvala Rusiji. Još jednom su nas spasili. Spasili nas istorijske sramote. Englezi hteli da nas proglase genocidnim narodom. Jedino Srbi, uz Nemce,  u istoriji da ponesu ovaj epitet. Šest rezolucija Englezi spremali, ali ih Putin osujetio. Udario veto. Unesrećio Englesku, razočarao Ameriku i ostali „slobodan svet.“ Nisu genocidni Turci, nisu  sami ti Englezi, Hrvati čak, i pored Jasenovca i ostalih dostignuća tisućljetne kulture, a mi zamalo da budemo. Razočarani i mnogi u Srbiji. Jedan ko bajagi političar, stranka mu u vladajućoj koaliciji, odmah podržao prvi tekst britanske rezolucije o Srebrenici. Ofucani Vuk tvrdi da je je u Srebrenici počinjen genocid. Uzalud skribomanu diploma pravnika, kada nije izučio pojam genocida. Ili nije hteo da pročita? U svakom slučaju na istoj talasnoj dužini je s nekim nevladinim organizacijama u Srbiji koje zastupaju isto mišljenje. Nekim slučajem, te nevladine organizacije, dobro poznate narodu, ali ne po dobrom, finansiraju se iz budžeta Srbije. Piše „Politika“. Aktivistkinje tih NVO mnogo lepo žive. Isto kao i onih dvadesetak članova stranke koja „obnavlja“ Srbiju. Apsurd je da u Srbiji najbolje žive oni što Srbiji rade o glavi. Oni drugi, što još nešto čine za Otadžbinu, narod, ne žive. Oni preživljavaju. Njih se Srbi sete kad je teško. Isto kao i Putina, odnosno Rusije. No, to je kod nas normalno. Mi se i Boga setimo samo u nevolji.

Miodrag Tasić