Novaković: Pobeđuje hrabrost, a ne mnoštvo – virtus, non copia vincit

Kad sam bio mali, izgledalo mi je teško voleti sve ljude. Ali, svaki posao izgleda težak dok ne naučimo da ga radimo, posao je i naučiti da volimo sve ljude, bez obzira na njihov odnos prema vama. A to se ipak ne uči, nego se razvija, jer je ljubav prema ljudima usađena negde duboko u našoj duši. Kad sam porastao, naučio sam da volim i neprijatelje. Vežbalo se. Nisam nikada nikom naudio, barem ne namerno, ali se taj svet nekako stvorio predamnom.

Često sam se, iznenađeno, pitao kako je moguće da oni postoje. Zar nisam učinio sve što sam mogao da pomognem svakom ko me je pitao? Zar nisam mnogo vremena izdarivao ljudima? Da li sam nekoga slagao? Da li sam nekada rekao može, a nije moglo? Ili suprotno? Da li sam nekada seirio nad tuđim neuspesima? Da li se nisam iskreno radovao tuđim uspesima?

I onda, ono osnovno pitanje, koje me tišti decenijama. Da li sam bio okružen pravim ljudima? Kog mogu da nazovem prijateljem? I da li sam pokušavao od neprijatelja da stvorim prijatelje?

Neprijatelj, teška reč (ne podnosim što sam napisao ovo). Hajde da definišemo šta je neprijatelj.

“Neprijatelji, to su samo naši prerušeni prijatelji koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda”, rekao bi Dučić. Istinito, sam sam se uverio. Ali ipak blago, poetski.

U Vujakliji piše: protivnik, otimač, nasrtljivac, upadač, nametnik, uzurpator, zavojevač, nasilnik, osvajač, agresor, suparnik, oponent, konkurent, takmac, izazivač, rival.

Već mogu da ih pronađem po definiciji iz Vujaklije. Protivnike sam uvek imao. Ko nema protivnike. Oni su neprijatelji? Nisam to tako doživljavao. Do sada.
Sa otimačima, nasrtljivcima, upadačima, nametnicima, uzuratorima, zavojevačima, nasilnicima, osvajačima i agresorima, sam uvek lako izlazio na kraj. Ja bih ih nazvao “privremeni neprijatelji”. Lak plen za mene. I dan danas. Imao sam dovoljno hrabrosti i snage da izađem na kraj sa njima brzo. Davno ih nema u mom životu. I oni znaju ko je sa druge strane. Nema straha, nema njih. Rivala, takmaca i izazivača bilo je mnogo. Za mene je to bilo sportsko nadmetanje. Nisu oni neprijatelji.

Oponente i ne slušam, zreo sam, imam svoju životnu filosofiju. Postupam po njoj. Poslušam drugačije mišljenje, ali ako se ne uklapa u moje obrazovanje, vaspitanje, ideologiju, prećutim. Ne komentarišem. Dok ne zatraže komentar. Uglavnom ga ne traže. Misle da sam se složio. Briga me šta misle.

Šta ostaje? Suparnik? Konkurent? Rećićete, sve su to sinonimi.

Suparnik (lat. aemulus), znači upleten. Ali i viđen, poznat, ugledan. E, tu smo.

Konačno pravi sinonim za reč neprijatelj. Suparnik.

Ko su moji suparnici? Oni “poznati”, “ugledni”, “viđeni” a upleteni u moj život. Kako upleteni? Svakojako. Privatno, politički, profesionalno. U šta upleteni? U mrežu.

Mreža su privatni, politički i profesionalni razlozi.

Najviše bole, ali se lako i prebole ovi sa privatnim razlozima. Celog života se takmiče sa mnom. Da su bolji, lepši, pametniji, obrazovaniji, situiraniji, familijarniji, edukovaniji, potkovaniji, hrabriji, mudriji,… Celog života žive moj život. Alter egovci. Umru, ne proživeći ni jednog trenutka svoj život, već moj. Oni traju samo jedno leto, jednu epizodu, jedan dokumentarni film. Jednog takvog “uglednog” a, upotrebiću gradaciju koja ne postoji i ide posle nepismenog, apismenog sam potpuno iskorenio nakon 25 godina. Puštao sam 25 godina da bude pametniji, mudriji, hrabriji, pismeniji. Onda mi je, zaklevši se u svoju decu, rekao da treba da mu napišem krivičnu prijavu. Uradio je nešto protiv mene. Ćutao sam i ništa mu nisam rekao. Pojeo se. A onda je, brže-bolje, otrčao da prvi potpiše predlog za moju ostavku. Saplitao se od sramote, osušio se od stida, jedva hoda, jedva priča. Grčki izraz za zlo je kakia. Tako i izgleda, ko da je “kakia”.

Moji politički suparnici, znaju upućeni, nisu ovi niški jadnici. Žao mi je da o njima pričam i što trošim reči i što nije etički, pričati o njima par meseci pre izbora. I posle sve bruke koje su priredili sebi. Politika, koju sam vodio je bila politika pro, a ne contra. Za Niš, ne protiv Beograda. Oni mi to nisu oprostili. A ovi ovde, zahvaljujući niškoj, endemskoj bolesti, su se priklonili stavu iz Beograda. Šta reći? Kako da ne slušaju vođe, kad kleče pred srpskim kriminalcima. Ja sam bio prisutan kada najvećeg funkcionera jedne političke organizacije iz Niša, jedan kriminalac poziva i tera sa kafanskog stola da bi pričao sa mnom. I, naravno, frojdovski je bilo da dobijem neprijatelja. Jer sam bio svedok. Nego, prodavanje sportskih duela zarad funkcija, prodavanje Grada i građana, zarad funkcija i prodavanje ideologije zbog vlasti su, već poznati manir niške političke “elite”. Čuš, elite.

Ili, mangupi iz mojih redova? Smešno je komentarisati. Vidi se sa velike distance. Oni bi i funkcije i izbore. A da dobiju sami na izborima, ne mogu. Pogledajte 2007. Pogledajte ko je na listi. Koliko su imali ti mangupi? Ispod cenzusa. Pogledajte 2014. I sada shvatate da je sve to pozornica za neuke, politički neizverzirane ljude. A hteli bi funkcije. I onda ide linija manjeg otpora. Daj da se dodvorimo dijametralnom programu, kako bi bili u vlasti. Što mi reče moj predsednik, uvek je bolje biti u vlasti nego u opoziciji. Moguće, ljudi su različiti. Takvih je trenutno više.

Profesionalno, rad i rezultati me čine nedodirljivim. Uvek sam korek ispred. Uvek ću i biti, iako ne moram više da se dokazujem. Ali taj takmičarski duh je jači od mog racia.

Ja sam samostalan, finansijski, profesionalno, stručno, politički, ljudski. Ne mogu da me kupe. Ne pregovaram o tome, a mogao sam. Mogao sam da se prodam. Bolje od svih. Nisam. Niti ću. Ponosan sam na sebe. Ponosno šetam gradom. Ponosno gledam i pričam sa ljudima. Poštujem ih. Osećam, poštuju i oni mene. Neprocenjivo.

Bitno je dobro razmisliti, osmisliti politički proizvod iz filosofske postavke, dobro ga upakovati, distribuirati i pozicionirati. I treba biti hrabar. Ne menjati mišljenje za funkciju, ne menjati prijatelje za funkciju, ne menjati ideologiju za funkciju jer onda ona nikad nije ni bila vaša ideologija. Kao što vidite ima mnogo onih koji su tu bez ideologije. Znači bez filosofije, imlicira bez ideje. Jedina ideja je bezbroj načina da se sačuva fotelja. Ja fotelja imam. Na pretek.

Zato, setite se spartanaca. Ne pobeđuje mnoštvo, već hrabrost. Hrabrost da se kaže što se misli. Da se uradi što se kaže. Hrabrost i da položite račune pred građane, ali i žrtvu jer ovo je res publica, a ne res privata. Drugovi i drugarice, dame i gospodo, građani i građanke.

Pošto u sudskim presudama (ne znam da li još uvek) piše uvek, na početku: “U ime naroda”, zbog par verbalnih delikata, tražim od vas da mi sudite po neprijateljima koje sam stekao.

A ja ću da sudim ne po tome šta su moji neprijatelji rekli o meni, već koji su moji “prijatelji” ćutali.

Igor Novaković