Osvrt: Sve će to narod pozlatiti

U priči je opisana tragična sudbina borca iz ratova za oslobođenje Srbije 1876-78. Ratnik je ostao bez desne noge i leve ruke, dakle težak invalid. Otac ga čeka na pristaništu i kada ga ugleda, padne u nesvest. Posle toga, pošto ga povrate, otac zavapi: sve će to narod pozlatiti. I, zaista, makar u početku ljudi udeliše novac, sat, dukate... Ali, na sve se ogugla i invalid počinje da prosi da bi živeo. Otac umire, a sin prima neku crkavicu od države, i prosi!

To je vreme Kralja Milana Obrenovića. Međutim, dobri običaji kod Srba postanu tradicija. Uvreže se. Nisu ratnici i heroji bili zanemareni samo u vreme Obrenovića. Ni kod Karađorđevića ništa se suštinski nije promenilo. Najveća heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata zvala se Mulunka Savić. To je bila žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Pored ostalog dobila je dve francuske Legije časti, Karađorđevu zvezdu, medalju Miloša Obilića i jedina žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratnog krsta sa zlatnom palmom.

Francuska država joj je nudila penziju i život u Francuskoj. Srpska Jovanka Orleanka (tako je nazivana u štampi) nije htela da ode iz Srbije. Živela je zaboravljena i odgajala usvojenu decu. Prehranjivala se radom u banci; kao čistačica. „Viteški Kralj Aleksandar Karađorđević“ nikada nije sreo Milunku Savić!

Ono što se pokazalo uspešnim ne treba menjati. Zašto trošiti pare na unakažene heroje iz ratova? Zašto opterećivati ionako večito klimavi budžet na tričarije? Odbrana zemlje je obaveza. E, sada ako neko nešto i žrtvuje za Otadžbinu, to mu je i bila dužnost. Ruka, noga, oko ili oba dva oka, sve je to kolateralna šteta. Uostalom, svi mi  imamo obavezu prema rođenoj zemlji. Mi njoj dugujemo, ona nama, ništa!

Verujem da se baš ovih načela drže vlastodršci od uvođenja „demokratije“ u Srbiji. Neretko smo bili svedoci prizora da obogaljeni ljudi prose ispred crkve, mosta ili na trgu. Neveštom rukom ispisan karton ukazuje da se radi o borcu iz ratova u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. Za takve borce, sada prosjake, uvek se iznalazio izgovor da to nisu državljani Srbije, a Srbija nije u ratu. Je l' te! No, kada je došla „humanitarna“ intervencija Nato pakta, tada nismo imali kud. Ovog puta je i Srbija bila u ratu. Mnogi su iz tog rata izašli obogaljeni. Odnos države prema invalidima iz rata ostao je i isti. Kao i ranije.

Ovih dana u štampi je objavljeno da je jedan mlad čovek, junak sa Košara, možda najžešće bitke u ratu 1999. godine, invalid bez oka i ranjen onda u nogu, živi u bedi sa svoje sedmoro dece i da nema para za veštačko oko! Nešto kao proteza za oko. Zdravstveni fond nema para, a nije ga se setio ni ministar za boračka pitanja. Kao ni bilo ko drugi od onih koji bi trebalo da se intertesuju za ratnike, decu, uopšte za sirotinju u Srbiji. Koje nije malo, mada ne znam ko je za to zaslužan.

Čovek se zove Novica Spasić i treba mu pomenuti ime. Živi u Bojniku.

Posle pisanja novina invalid sa Košara će dobiti pomoć dobrih i humanih ljudi. Ima takvih još u Srbiji. Šta će uraditi nadležne službe? Verujem isto ono što se radilo i pre, a i danas. Ništa! Sačekaće da sve to prekrije ruzmarin i šaš! Može biti i da se nešto promenilo u razmišljanju. Nato pakt se skoro više i ne pominje kao agresor u Srbiji. Sada je taj pakt valjda prijatelj ovom narodu? Novica Spasić se borio da sačuva Kosovo i Metohiju. Moguće da je baš to bilo pogrešno?  Jer kao što čitamo, jedan „lider“ iz vladajuće pobedničke koalicije na izborima u Srbiji zamera premijeru Vučiću samo to što još nije priznao državu Kosovo. Po ovome premijer sve radi kako treba, još da prizna Kosovo, i sve je potaman. Inače, za neupućene, ovaj savetnik je predsednik stranke sa prefiksom „srpska“! Još i obnavlja Srbiju. Takav je u vlasti, a njegovi brojni koalicioni partneri iz vlasti nisu se mnogo uzbudili oko ove i sličnih vidovitih izjava.

Pa šta može očekivati Novica Spasić i ljudi slični njemu u ovakvoj Srbiji?

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti