Peščanik: Niška paradigma

Možda reakcija ne bi ni bilo tako žestoka da se lokalni moćnici nisu prema svojim sugrađanima ponašali krajnje arogantno i osiono. Zbog svega toga je Udruženje predsednika skupština stanara i vlasnika privatnih objekata – iza kojih, kako tvrde, stoji 40.000 stanovnika najvećeg grada istočne Srbije – odlučilo da u utorak, 23. juna, organizuje protest na kome će tražiti smenu Miloša Banđura, resornog gradskog većnika, i direktora Gradske toplane Slobodana Maksimovića i, istovremeno, podneti zahtev za isključenje sa centralnog grejanja.

U zemlji u kojoj su svi „nabaždareni“ isključivo na velike teme, gde se svuda i na svim nivoima raspravlja samo o svetskim pitanjima, o odnosu između Rusije, Amerike, Kine i slično, za „male stvari“, poput vodovoda i kanalizacije, malo ko mari. To delom može da objasni slabo zanimanje javnosti za ova, reklo bi se životna pitanja. Pogotovo još kada se sve to dešava u „provinciji“.

S druge strane, međutim, ipak čudi da ni decenije višestranačja, iako „sitnice čine život“, nisu iznedrile političke snage i organizacije koje bi na tom polju našle svoju „tržišnu nišu“. Tim pre što je odnos lokalnih vlasti prema građanima često gori nego centralnih. Ne retko, takođe, na lokalnom nivou „mitomanija“ i nepotizam, značaj partijskih i rođačkih veza za dobijanje posla – bilo u vidu radnog mesta bilo poslovnog aranžmana – još su veći nego na državnom. Sve bi to, dakle, moglo da bude plodno tle za izgradnju lokalnih političkih programa i (njihovih) lidera.

Ova logika međutim ima jednu falinku. Srbija je, naime, jako centralizovana država – i formalno, a još više faktički. Vlada kroz preraspodelu para iz državnog budžeta može poprilično da utiče na finansijsku situaciju lokalnih samouprava, a time i raspoloženje njihovih žitelja. Najbolje je to shvatio i iskoristio gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma, koji je svoju lojalnost vladajućoj koaliciji (koje god da je ona boje) naplaćivao debelim dotacijama iz centralne kase.

Zato je promena vlasti na državnom nivou takoreći bez izuzetka praćena promenom lokalnih vlasti. Jasno je i zašto: u opštinskoj (gradskoj) administraciji, komunalnim preduzećima, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama, ima mnogo lukrativnih mesta na koja pikiraju partijski kadrovi. Krvavi obračuni „na lokalu“, uoči izbora ili potpuno nezavisno od njih, do kojih sve češće dolazi, to najbolje potvrđuju.

Konačno, a vrlo bitno, javnost je u malim sredinama pod još većim pritiskom nego u velikim, bolje rečeno nego u Beogradu; mediji su pod mnogo većom kontrolom, a solidarnosti praktično nema, tako da je, generalno, strah od odmazde mnogo veći.

Više dokaza o tome koliko je „niški slučaj“ značajan nije potrebno. Moć dobro organizovanih građana, ne treba čovek da bude Lenjin da bi to video, može da bude ozbiljna i delotvorna. Neka je od pomenutih 40.000 Nišlija samo polovina glasača, to je ozbiljna (politička) snaga i na nacionalnom nivou a kamoli na lokalnom. Zato bi situaciju u Nišu – u skladu sa poznatom parolom „misli globalno, deluj lokalno“ – trebalo pažljivo pratiti. Pretpostavljam da organizatore najavljenog protesta neko već prati.