Pismo srpskog ratnika Crnotravca: „Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali“

Zdravo male,

Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaku čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali pravo da tu kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u boga sas kamenje gađali.

Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male vodi račun od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak.

Ako se živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo ke krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem.

Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onaj pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberite, iskopajte rupu pa krite, nemoj na onija bugarski zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi još puno ali sve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću.

Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.

(Kada je Josif Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao „pustu” Albaniju, grobnica mu je postala modra voda Jadrana) … kada je pismo stiglo bog zna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici.

Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino su preživeli Josifova žena Perka, i osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila jedina hrana.