Razmišljanje dokonog zajedljivca

Ni Vučiću nije bilo uvek sve potaman. Trnovit je put do sticanja zvanja najjače ličnosti u Srbiji. Godine su morale da prođu da se stekne onolika mudrost. Kad čovek progovori onako tiho, odmereno, pa sve moraš reči da mu izvlačiš iz usta. A svaka mu zlata vredi. Ali, nije uvek tako bilo. Sećam se kako je i on, a i njegov stariji patron, Toma, sada, doduše, skrajnut i pomalo ide ka položaju poslednje rupe na svirali, kako su oni, kad su ono bili ministri i slično, koliko su samo uspešni bili. Pa tek što ratoborni bejahu! Hteli su da ratuju s NATO paktom do konačne pobede. Kritikovali Miloševića što je potpisao onaj sporazum. I tu se vidi šta vreme načini od čoveka. Svi ti silni borci, ratnici, junačine, za ovih trinaest-četrnaest godina postali takvi mirotvorci, pacifisti, i pre svega Evropejci, Bato! Bivši predsednik je znao da klekne i da se izvinjava, ovaj sadašnji i u tome je dvaput bolji! Nije više ni nacionalista ko što nekad beše. Uzalud Srbi iz Bosne i Hercegovine uporno veruju da su Srbi. Za našeg predsednika oni su Bosanci. Kao što su Bosanci i oni Bošnjaci, ranije M(m)uslimani, kao što su Hrvati iz iste te Bosne. Svi oni su za predsednika iz Šumadije Bosanci. I mirna Bosna!

Kad mi vodeća srpska trojka prenapregne živce, a ni najveći srpski finansijski mag sa svim svojim finansijskim vratolomijama i nadaleko i naširoko uspešnim potezima nimalo ne olakša raspoloženje, padam u depresiju. Sve i da neću moram da pratim svetske događaje. Tu je već bolja situacija. U svetu nema šarlatana, licemera, lažova. Svet, makar onaj kome težimo, čitaj Evropa i Amerika pride, svojski radi na demokratizaciji ostatka planete, na uvođenju „zapadnih“ vrednosti, jednom rečju da uvedu civilizaciju. Onako kako je oni vide i doživljavaju. I tu nema pardona. Cilj opravdava sredstvo i svako sredstvo je dozvoljeno da bi se svet civilizovao i uredio. Pošto je vidimo Irak sređen, Libija, Egipat, Tunis, Avganistan na najboljem putu da postane uzorna demokratija, o Balkanu ne treba trošiti reči, a ja kao Srbin ponosan sam da smo dobili prozapadno rukovodstvo, ostaje još jedino Sirija. Samo Bašar el Asad postavlja klipove u razvoj svetske demokratije. I mora da nestane s lica zemlje. „Pobunjenici“ iz celog sveta bore se protiv Asadovog režima. Ima tu među pobunjenicima i mirnih „Sandžaklija“, mudžahedina iz Bosne, ljubitelja demokratije iz Albanije i Kosova! Koliko je dobrovoljaca iz Srbije u ratu u Siriji, niko ne zna. Ponajmanje srpska policija. Premijer i ministar policije u istoj osobi nije ni dužan da zna šta mu čine građani, za koga ratuju, šta delaju po svetu. Prioritet je dovođenje investitora. Danas Bil Gejts i verovatno isto onako uspešno koliko juče Karlos Slim iz Meksika!

Inače, kada je uvođenje demokratije u pitanju, tu se slože i rogovi u vreći. Samo po toj stvari nastupiće zajedno Amerika, Evropa, Izrael, mudžahedini, Turska, strani plaćenici. Začuđuju novi i sve originalniji načini borbe protiv omraženih nazadnjaka. U ratovima u eks Jugoslaviji, pogotovu na prostorima na kojima su obitavali Srbi, normalno je bilo bombardovanje stanovništva osiromašenim uranijom, gaženje civila tenkovima, ubistva, proterivanje s vekovnih ognjišta, sve do igranja fudbala srpskim glavama. Na Kosovu je postignut napredak kasapljenjem živih ljudi i uzimanjem unutrašnjih organa za potrebe bogatih, a bolesnih klijenata. Međutim, u Siriji je usavršen najnoviji metod borbe, koji će budućim generacijama služiti kao svetao primer. Neki malo poznati „sveti ratnik“ pojeo je srce ubijenog sirijskog vojnika. Sve to pred kamerama (kakvim-takvim)  izmezio je još toplo srce omraženog suparnika,  u slast, a snimak je završio na internetu. Na zajedničku radost i u slavu borbe protiv nedemokratskih i retrogradnih snaga. Nadam se da će se ime meni nepoznatog junaka slaviti u celom slobodarskom svetu i da će avangardni borac biti nagrađen bar jednom Nobelovom nagradom za mir. Ovako nešto, čak i kada su zapadne vrednosti u pitanju, ipak još nije zabeleženo!

Miodrag Tasić