Siriza

Ovako, Siriza se udružila s jednom manjom desničarskom strankom i samo dan nakon izbora ostvarila većinu potrebnu za formiranje vlade, a vođa Sirize, Aleksis Cipras, dobio je mandat za formiranje vlade od grčkog predsednika! Neverovatni Cipras uzdigao je Sirizu za deset godina postojanja (formirana 2004.) do apsolutnog pobednika u Grčkoj. Pored višedecenijske vladavine dve vodeće političke stranke u državi i ogromnog finansijskog, ljudskog, političkog i svakog drugog kapitala koje su one u međuvremenu izgradile.

Kako je to moguće? Lako! Grčka je u ogromnim ekonomskim problemima. Prezadužena, uz stalno opadanje proizvodnje, standarda, povećanu nezaposlenost, uz izraženu malodušnost stanovništva, praćenu porastom kriminala, samoubistvima, odlaskom mladih iz zemlje... Ne čini li se sve ovo poznato u još nekim državama u neposrednom okruženju Grčke?  Pritisnuta dugovima i stalnom omčom svetskih lihvara da Grčka mora da štedi, dugove da vraća, da se reformiše, a sve to dovodi narod do prosjačkog štapa, Siriza kaže odlučno NE! U svojoj dosadašnjoj političkoj aktivnosti i naročito pre ovih izbora Siriza i Cipras su u 40 tačaka programa imali i reviziju javnog duga, nove pregovore o kamatama sa stranim poveriocima, ali i uvećanje poreza bogatašima, ukidanje privilegija, besplatnu zdravstvenu pomoć beskućnicima i siromašnima, ustupanje državnih, vladinih i crkvenih zgrada za beskućnike, besplatan ručak siromašnoj deci. Tu je i nacionalizacija banaka, privatnih bolnica i mnogo toga sličnog. Minimalna plata od 750 evra i brojne socijalne pogodnosti.

Pitanje je koliko će od toga Cipras moći i da ostvari. Odmah su skočili nemački zelenaši, inače najznačajniji grčki poverioci, da dug mora da se vrati. Bez pardona. Takvi ne praštaju. Nema besplatnog ručka u Evropskoj uniji. Pogotovu nema otpisivanja dugova. Jer, u Španiji vlada slična atmosfera kao u Grčkoj, u Italiji, da ne govorimo o nekim tamo sa Balkana. Svi bi oni da ne vraćaju novac, da troše, da se još zadužuju, a za vraćanje kad imamo i ako imamo! E, to kod bankarskih krvopija ne može. Oni daju klimavim državama i korumpiranim rukovodstvima taman onoliko koliko da ih ne udave. Da su u dugovima do guše i nikada da se ne iščupaju. Ako bi vratili nekom volšebnom matematikom, poput Čaušeskua svojevremeno, uz neslućeno odricanje stanovništva, bedu i svakojako trpljenje, odmah se podiže „Narodna revolucija“ protiv nedemokratskog režima!

Tako i s Grcima. Ma koliko da su štedeli, trpeli i reformisali se po uputstvima filantropa iz MMF-a, Evropske banke i sličnih, narod je živeo sve gore. I to je izbacilo Sirizu u orbitu. Šta god dalje da bude, ni moćnim finansijskim ajkulama nije potaman. Može Grčka da povede široki front obespravljenih, poniženih i uvređenih. Malo li je takvih? Hteli, ne hteli, učiniće neki ustupak. Makar diskretno. Bez kamera i velike pompe. A šta bi mi mogli da naučimo od bratskog grčkog naroda i od Ciprasa i Sirize?

Prvo, mogli bi naši političari da se ugledaju na nekonvencionalnog mladog premijera. Recimo, ne treba im kravata, skupa odela, mogli bi da ubrzaju razrešenja ministara i činovnika, da hitno postavljaju druge. Šta je falilo da se i naša vlada ne formira munjevito kao u Grčkoj?  Mogli bi i naši osvedočeni levičari, mislim na Vulina i Dačića, malo više da se posvete brizi o narodu, a manje o sebi. Recimo, da Vulin ne ide na kupanje u hotel „Hajat“ i ne kupuje Armani odelo. Plata mu je oko sto hiljada dinara, a odelo košta dvostruko više. Verujem da pozajmljuje od prijatelja. Pa ono zakidanje na platama i penzijama. Ubeđen sam da bi veći efekat imalo oporezivanje bogataša i novokomponovanih skorojevića od smanjivanja penzija.

Levica je privlačna masama. Socijalna pravda, briga za siromašne i nesposobne, jednakost pred zakonom,  pomoć najugroženijima, uvek su prijemčivi za široke slojeve. Autor teksta nije levičar po ubeđenju. Možda stoga što je živeo u Jugoslaviji i sada živi u Srbiji, gde su levičari bile osobe u liku Josipa Broza, Draže Markovića, njegove bratanice Mire Marković, pomenutih Vulina, Dačića, Perčevića... Da je bio savremenik Če Gevare, Fidela Kastra, Ulofa Palmea ili nekog drugog skandinavskog političara, verovatno bi i sam drugačije razmišljao. Ovako, kititi se perjem levičara i brinuti narodnu muku, uz astronomske priviligije u društvu u kome polovina stanovništva ne može pristojno da se hrani ili plati struju, nije humano. Čak i da je uzor „Maršal Tito“ čija je jedna „Havana“ cigara vredela više nego prosečna plata u socijalističkom raju.

Ako i srpski levičari nešto nauče od Ciprasa i Sirize, vredelo je. Nije na odmet ni oni drugi u Srbiji, što navodno nisu levičari, a upravljaju Srbijom, da se okanu dokazanih prijatelja iz Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, manje da se zadužuju, da ne prodaju ono malo još preostale srpske imovine, ređe da putuju po svetu narodnim parama a istinski da se okrenu narodu u koga se zaklinju. Siriza je svuda moguća!

Miodrag Tasić